ФОРМИРАЊЕ ПУКА

Краљевина Србија је заједно са Црном Гором, Грчком и Бугарском лета 1912. године формирала Балкански војни савез, јер су ове хришћаске државе желеле да ослободе своје територије под турском окупацијом биле вековима.

Дана 3. октобра 1912. године објављена мобилизација, а у Топличком крају (од Ниша до Јошаничке Бање) се одазива 99,99% војно способних  мушкараца старијих од 17 година, а млађи од 60 година. Зборно место је било у вароши Прокупље, а гарнизон у Нишу. Ово је било прекомбиновање 2. пешадијског батаљона из времена Краља Милана Обреновића за мирнодопско време. Али с' јесени 1912. године јединица је проширена и стављена у ратну формацију.

Формирани су батаљони и чете, а први комадант пука био је потпуковник Владимир Ристић. Уочи рата 7. октобра 1912. године кад је пук пошао из Прокупља у рат против Турака бројао је: 60 официра, 445 подофицира и каплара, 4.210 редова и 29 музичара. Овај пук првог позива попуњавали су србски војници у најбољој животној снази, од 21 до 31 године старости.

РАТНИ ПУТ ГВОЗДЕНОГ ПУКА

Први балкански рат

Срби су као и остали балкански народи имали жељу да се ослободе утицаја од Османлијске империје и зулума који су столећим спроводили, па су тако и припадници Гвозденог пука дали огроман допринос у бојевима Првог балканског рата: Кумановска битка (октобар 1912.), Прилепска и Битољска битка (новембар 1912.)... Тако је Вардарска Македонија дочекала ослобођење и изгон турских завојевача, после пет векова робовања.

И данас се прича о домишљатости ромског трубача Рустема Сејдића, који је за време Кумановске битке зашао у турске редове и свирао мелодију повлачења, што је омогућило победу србске војске.

Други балкански рат

Други балкански рат започела је Бугарска, јер није била задовољна поделом ослобођене македонске територије. Њој је припао најмањи део: Пиринска Македонија, док је Србима припала Вардарска Македонија, а највећи део Македоније - егејска, припао је Грчкој. Крајем јуна месеца 1913. године бугарска војска је без објаве рата напала србске положаје, а касније и грчке...

На Брегалници јула 1913. су се смењивали непрекидно јуриши Срба и Бугара. Гвоздени пук је у најкритичнијем тренутку 8. јула 1913. године, задобио бесмртну славу чувеним јуришом на коту 650, када је пробијен бугарски фронт и решена битка на Брегалници. Гвоздени пук је ту изгубио половину људства.

Први светски рат

Аустро-Угарска монархија је у Краљевини Србији видела супарника, те је искористила Сарајевски атентат, када је убијен аустријски престлонаследник, надвојвода Франц Фердинанд на Видовдан 1914. од припадника Младе Босне. Бечки двор је концентрисао своје снаге код Дрине и упао у Мачву августа 1914. године, а окупаторски војници су починили страшне злочине над цивилима.

Тако је почела Церска битка, где је Гвоздени пук био у самом њеном центру, на Текеришу  и донео превагу 19. августа 1914. када су аустро-угарски војници панично бежали ка Босни.

Током Колубарске битке од 16. новембра до 15. децембра 1914. уследио је нови жесток удар аустро-угарске војске на падинама Рајца, Сувобора, Авале и долини реке Колубаре, где је фронт био широк преко 170 км. Србска војска је до 2. децембра 1914. била у дефанзиви, па чак и расулу... Да би Живојин Мишић то зауставио и издао наређење за контранапад.

Видећи да му војници гину, болестан из постеље устаје Миливоје Стојановић - Брка и води силовит јуриш на брдо Кременицу, код Лазаревца. Брка је ту погинуо, а Србија остварује једну од најзначајнихих победа. Аустроугарска војска поново у бегу. Станислав Бинички, је Миливоју Стојановићу, свом омиљеном конаданту у част тада написао песму "Марш на Дрину".

Када је октобра 1915. године кренула Тројна инвазија на Краљевину Србију, од Немачке, Аустро-Угарске и Бугарске, србска Врховна команда доноси одлуку да се повуче ка Грчкој... Одступницу србској војци и народу према Бугарима држали су војници Гвозденог пука. Они су тако последњи напустили домовину.

На Јонском мору су их савезнички бродови пребацивали на Крф, Видо, Африку, Корзику на опоравак, одакле су пребачени лета 1916. године у средиште Солунског фронта, скупа са француским војницима. Гвоздении пук је за само 4 дана успешно окончао Горничевску битку, што је био увод у ослобађање Кајмакчалана. Освојили су 25. септембра и богат ратни плен: 804 војника и подофицира, запленио четири топа, седам митраљеза и 600 пушака.

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

Све до октобра 2016. године, овај најславнија јединица није имала ниједан споменик било где у Србији или на Балкану.

Мештани и потомци ових најхрабријих јунака из села Игриште, крај Крушумлије су основали удружење "Гвоздени пук Игриште" 2015. године и повели акцију изградње споменика. На споменику висине 5.3 метара уклесана су имена мештана који су били припадници Гвозденог пука, током осам ратних година.

Наредних година мештани су узели 3. октобар као Дан Гвозденог пука, односно тада обележавају пригодним програмом стварање ове једницице.

Иначе, село Игриште дало је 17 војно способних мушкараца у Првом светском рату, а вратило их се само тројица. Свечано отварање било је 3. октобра 2016. године када је присутвовало око 2.000 људи дошли из скоро свих делова Србије.

Дошли су и представници Војске Републике Србије, као и многе друге личности из јавног и друштвеног живота јужноморавског региона.

У центру Прокупља од Општине подигнут споменик јунацима Гвозденог пука октобра 2018. године поводом Стогодишњице завршетка Првог светског рата.

БИОГРАФИЈЕ НЕКИХ БОРАЦА

Милунка Савић, наредник

Рођена је на Видовдан 1892. године у селу Корпивница, крај Јошаничке Бање. Пријавила се 3. октобра 1912. уместо свог брата под именом Милун Савић. Истакла се као бомбаш у Колубарској бици. За време повлачења 1915. била је тешко рањена у главу, а на опоравку 1916. је била у Африци, тачније Бизерти. На Солунском фронту је све задивила када је заробила једном приликом 23 бугарска војника. Добила је многа одликовања.

После Великог рата имала је неуспешан брак са Вељком Глигоровићем, са којим је имала једну ћерку... али је усвојила још три девојчице из свог завичаја које је одгајала као своје. Добила је од државе у Бачкој земљиште, у селу Степановићево.

Касније се преселила после у Београд, где је радила као спремачица у Хипотекарној банци. Борачку пензију је добила 1950-их, а стан од општине Вождовац тек 1972. године.

Преминула је 5. октобра 1974. године после три мождана удара. Сахрањена је на Новом гробљу у Београду, у Алеји великана.

Миливоје Стојановић Брка, потпуковник

Рођен је 1873. године код Пожаревца. Завршио је Војну школу у Београду 1892. године као 22. класа србских официра. У Балканским ратовима (1912-1913) био је комадант 12. пука, који је имао жестоке окршаје на северу Косова и Метохије, чиме је прокрчио пут Трећој србској армији, која је тако ослободила Космет после више векова.

У Првом светском рату постао је комадант легендарног Гводеног пука. На Церу се храбро борио и одено превагу против далеко бројније аустро-угарске војске, буквално су потучени до ногу.

Касније, када је започела нова аустро-угарска офанзива на Рајцу, Сувобору, Колубари у јесен 1914. године. разболео се од упале плућа. Одбио је да иде у болницу и лечи се док његови војници гину. Тако се ставио на чело своје јединице и херојски погинуо на брду Кременица, код Лазаревца 3. децембра 1914. године.

Постхумно је унапређен у пуковника. Њему у част Станислав Бинички је написао "Марш на Дрину".

ПУБЛИКАЦИЈЕ

О Гвозденом пуку дуго времена после завршетка Првог светског рата није се ништа писало.

Писац Антоније Ђурић је тек 1987. године написао књигу "Солунци говоре", у коме се могу наћи исповести неких припадника ове славне јединице, али и других учесника Великог рата.

Деценијама касније и Дарко Николић, новинар из Београда је написао књигу "Гвоздени пук" 2018. године, која се дели бесплатно и која је наишла на велико интересовање код читалаца.