Степан Степановић (1856-1929) био је србски војвода, који је дао огроман допринос у ослободилачким ратовима Краљевине Србије крајем 19. и почетком 20. века.

 

ПОРЕКЛО

Степа Степановић је рођен 11. марта 1856. године од оца Ивана Степановића и мајке Радојке (рођене Николић) у селу Кумодраж код Београда. Био је трећи син, а четврто дете по реду. Име је добио по свом деди Стјепану, по коме је цела његова породица названа Степановић. Постоје две теорије о пореклу његове породице.

Прва теорија гласи да су се Степановићеви преци, који су се звали Живановићи, доселили са границе Лике и Босанске Крајине односно са Грмеча или Пљешевице. А друга, да су дошли из Пирота.

КАРИЈЕРА

Степа Степановић је учесник је србско-турских ратова (1876-1878), као питомац-наредник, касније потпоручник. У периоду између битака на Сливници и код Куманова обављао је дужности команданта батаљона, пука, бригаде, дивизије и помоћника начелника Генералштаба.

Артиљеријска школа Војне академије XI класа 1884-1880
 

Два пута био је и министар војни. У том периоду Србска војска је у организационом, стручном, материјалном и моралном погледу била врло добро припремљена за предстојеће ратове.

Балкански ратови

Већ у Првом балканском рату 1912. године Степа Степановић је командовао Другом армијом Војске Краљевине Србије. Тада је Србска војска ослободила Стару Србију, односно Рашку област, Косово и Метохију, као и Вардарску Македонију. У Другом балканском рату, армија под Степином командом пожртвовано је бранила нишавску зону са утврђеним логором у Пироту.

У околини Пирота за време Дугог балканског рата

Велики рат

Када је почео Први светски рат (1914.), као заступник одсутног начелника Штаба Врховне команде Радомира Путника, руководио је мобилизацијом и концентрацијом Србске војске. После Путниковог повратка у земљу, поново преузима дужност команданта Друге армије и са њеним главним снагама изводи марш-маневар преко Коцељева и Текериша. У ноћном нападу, на источним падинама Цера, поразио је 21. дивизију аустроугарског Осмог корпуса чиме је омогућио победу Срба у Церској бици. За ту савезничку победу над Централним силама, 20. августа 1914. године, унапређен је у чин војводе.

Његова армија је у бици на Дрини пожртвовано бранила Мачву, успешно одбијала више концентричних напада надмоћнијих аустроугарских снага, приковала Поћорекову Пету армију за обале Дрине и Саве и месецима исцрпљивала и трошила њене снаге.

У Колубарској бици од 16. новембра до 15. децембра 1914. године, Степина Друга армија је на десној обали Колубаре најпре зауставила непријатељски напад, а затим учествовала у маневарским подухватима војводе Радомира Путника и генерала Живојина Мишића, што је довело до слома аустроугарске Балканске војске и њиховог изгона у Босну.

Прелазак Врховне команде Србске војске преко Албаније

 

Албанска голгота

За време инвазије на Србију у јесен 1915. године, Степановићева армија је заједно са Тимочке дивизије, осујетила покушај бугарске Прве армије да кроз нишавску зону продре у позадину главних снага Србске војске ангажоване на северном фронту и тиме умногоме допринела пропадању Макензенових планова о брзом окружењу и уништењу Србске војске. Иако је имао значајну улогу у реорганизацији Србске војске на Крфу и њеним првим успесима на фронту код Горничева, на Кајмакчалану и око Битоља, највећи успех везан је за пробој солунског фронта и избацивање Бугарске из рата.

Са ренгентом Александром I Карађорђевићем на Македонском фронту
 

Македонски фронт и ослобођење

Војници Степановићеве Друге армије су у јаком налету пробиле непријатељски утврђени фронт на Добром пољу и Козјаку и заједно са србском Првом армијом и савезничким снагама, без предаха, гониле разбијене бугарске и немачке трупе све док 29. септембра 1918. године, нису принудиле Бугарску на капитулацију и отвориле пут за коначно ослобођење Србије.

Његава Друга армија је новембра месеца незадрживо ослобађала Босну и Херцеговину, а он лично је 17. новембра 1918. посетио Сарајево, где су му Сарајлије приредиле величанствен дочек. У Сарајеву је провео годину дана. Пензионисан је крајем 1919. године и преселио сеу Чачак, док је у Београд одлазио повремено на позив Врховне команде или када су била окупљања сабораца.

ПОСЛЕДЊЕ ГОДИНЕ

У Чачку је живео у кући са великим двориштем. Ту је проводио време гајећи воће и цвеће. Уживао је са унуцима и причао им приче. Ретко је примао некога, а кога би пак примио било би то веома гостољубиво. Краљ Александар I Карађорђевић му је понудио 1924. године да буде мандатар нове Владе Краљевине СХС, јер је завладала политичка криза, али је Војвода Степа одбио због нарушеног здравља. Од друштвених активности једно је био члан огранизације Народна одбрана.

Сахрана Војводе Степе у Чачку 1929. године
 

Пред смрт, када га је болест озбиљно уздрмала дао је својој жени два замотуљка новца. Један за њен даљи живот, а други са своју сахрану. Одредио је себи гробно место и униформу са којом ће га положити у ковчег. У преподневним сатима 27. априла 1929. године је уснуо вечни сан и Господу се представио. Вест о његовом упокојењу ожалостила је читав србски род.

ОДЛИКОВАЊА

ЗАОСТАВШТИНА

Уврштен је у ред највећих војсковођа Првог светског рата и србске ратне историје.

Многе улице, тргови, школе, обале, насеља и сл. понеле су његово име. Његова родна кућа у Кумодражу преуређена је у музеј, за који је надлежна београдска Општина Вождовац.

Такође на више места направљен му је и споменик у природној величини.