Пoмозите овој сиротој жени, којом се наша војска поносила - писали су српски ветерани Солунци управи Хипотекарне банке. Преклињали су бирократе да Милунки Савић, хероју Првог светског рата, дају ма какав посао. Некадашња ратница и носилац највиших савезничких одликовања, француског Ратног крста са златном палмом, Официрске легије части, српске златне Карађорђеве звезде и медаље Обилића, дочекала је да после ургенција својих ратних другова, добије посао служитељке у банци. Жена која се као наредник српске војске и бомбаш прославила у јуришној јединици Гвозденог пука, после рата је задужена да брише кваке, прозоре и тоалете...

 

 

Њена судбина поклопила се са судбином Србије, која је добила рат, али за друге... Милунка је, као и остали српски ратници, имала само употребну вредност у краљевини СХС, а затим у обе Југославије. Српски ратници су повремено позивани приликом значајних годишњица да буду приказани страним делегацијама. Служитељ Милунка била је звезда таквих парада. Цео свет сећао се стасите девојке тамне распуштене косе, у српској униформи, опасане реденицима и с пушком у рукама.

- Све власти би се баба Милунке само повремено сетиле, кад им затреба. После би је вратили кући и поново заборавили неколико деценија - причао је њен унук Ђорђе Минков.

 
Најодликованијој жени у историји ратовања салутирали су савезнички генерали, а у понижавајућем миру она је морала да се уклања с пута осорним чиновницима чија је врата чистила. После радног времена у банци, чистила је београдске кафане и шила да би прехранила многобројну децу. Не само своју кћерку, коју је родила у несрећном браку, већ и око 30 сиромашних малишана и сирочића, којима је била друга мајка. Радила је дан и ноћ да им омогући образовање какво сама није могла да стекне.

Милунка је рођена пред крај 19. века у копаоничком планинском селу Копривница крај Јошаничке Бање, на дивљој граници Старе Србије, где су харале банде Арбанаса у турској служби.

Најстарије дете Раденка и Данице Савић, пре времена је морала да сазри, пазећи млађе сестре Миону и Славку, радећи у пољу и на разбоју, али и учећи да пуца јер је чување стоке на српско-турској граници било опасан посао. Бацајући камен у мету с осталим чобанима, стекла је вештину којом је у ратовима од 1912. до 1918. године са тридесетак метара удаљености убацивала бомбу кроз уски прорез бункера.

Кад је у октобру 1912. проглашена мобилизација, кренула је у рат за ослобођење од Турака. Одсекла је бујну косу, платном притегла груди, обукла мушко одело и пријавила се у Дринску дивизију као четник или комита, како су тада називали добровољце, чаркаше, извиднике и јуришнике. Завршила је тешку обуку као Милун Савић, а затим се опасала реденицима, добила бајонет и кратку лаку пушку и постала борац јединица чији је кодекс забрањивао предају.

 
 
 
ЗАБОРАВЉЕНЕ РАНЕ
 
После Првог светског рата, држава Милунки није понудила пензију. Посао је нашла у БиХ, као куварица, болничарка и контролор у фабрици војних униформи. У Мостару се удала 1922. за осам година млађег поштанског службеника Вељка Глигоровића из Мостара, од кога се убрзо по рођењу ћерке разводи. Ћерку Милену родила је 1924. а затим је усвојила још три девојчице: Милку, коју је пронашла заборављену на железничкој станици у Сталаћу, Вишњу, своју сестру од ујака, и Зорку, сироче са хендикепом.
 

У крвавој Брегалничкој бици, у Другом балканском рату, откривен је прави идентитет добровољца Милуна, пошто га је бугарски метак устрелио у груди. Када су болничари раскопчали копоран и расекли платно под кошуљом, забелеле су се девојачке груди.

- Па ти си цурица - запрепашћено је рекао стари болничар покушавајући да заустави крварење.

Тек што се залечила, почео је и Први светски рат и Милунка је дошла право код војводе Степе Степановића, тражећи ратни распоред. Овај је узалудно покушавао да је одговори од тога, жалећи њену младост, али црнокоса девојка је била упорна. Мајор Војин Танкосић, који је знао за њену храброст и војничке способности, издејствовао је да буде упићена у Гвоздени пук, најелитнији Други пук српске војске "Кнез Михаило".

За јунаштво у Колубарској бици добила је Карађорђеву звезду са мачевима. У жестоким борбама с Бугарима тешко је рањена у главу, али и тако повређена успела је да пређе преко Албаније. У магли Кајмакчалана залутала је у бугарски ров, а кад је приметила грешку, бацила је бомбу и изазвала панику код непријатеља. Саборци су били пренеражени кад је сама довела 23 заробљена бугарска војника! Њихов официр је у очајању тражио да никоме не причају да их је заробила жена. На Кајмакчалану је стекла једну од девет тешких ратних рана.

После рата нашла се на улици, као и сви српски ратници. У новој држави посао и напредовање били су загарантовани, пре свега бившим непријатељима, аустроугарским официрима. Одбила је понуду да се пресели у Француску и постане војни пензионер те земље. Остала је у Србији и тешким радом ишколовала и одгајила тридесеторо деце.

Током Другог светског рата, Милунка је помагала рањеницима, четницима и партизанима, без разлике, уз речи: "Ја лечим Србе." После рата отишла је у пензију и наставила живот у кућерку на Вождовцу. Скупштина града Београда после неколико написа у новинама о заборављеној хероини, доделила јој је једнособан стан у насељу Браће Јерковић, на 4. спрату, у згради без лифта. Годину дана касније Милунка Савић је умрла и упркос обећањима власти, није сахрањена у Алеји великана. Та грешка исправљена је тек ове године.