Војвода Вук (1881-1916) - kolubarskimars.rs

 

29. новембар 2020.


ВОЈВОДА ВУК (1881-1916)

Војин Поповић, познат као Војвода Вук је био србски војвода (односно комитски, предводио је Добровољачки одред) који је учествовао у борбама за Јужну Србију, у Балканским ратовима и Првом светском рату, као командант свог Добровољачког одреда на Солунском фронту.

За војни позив се определио тако што су османске паше му убили оца у Старом Расу на веома страшан начин.

У борбама против са Турцима, Немцима, Мађарима, Бугарима, муслиманима и Хрватима показао је фанатично јунаштво какво се ретко виђа. Непријатељима је уливао велики страх и многи су бежали са бојног поља, ако би сазнали да је он са својим војницима у близини.

У Београду је био врло омиљен међу народом и популаран међу медијима који су у хвалоспевима писали о њему. Код својих војника је држао гвоздену дисциплину.

Током Боја на Горничеву је за само 4 дана протерао Бугаре који су се повукли у паници и нереду. Била је то прва србска победа након Албанске голготе и напуштања отаџбине.

Славно је погинуо 29. новембра 1916. године на планини Ниџе, врху Кајмакчалан, место Грунички вис. Имао је само 35 година.

Често су га звали још Змај од Пчиње.

 

ДЕТИЊСТВО И ШКОЛОВАЊЕ

Рођен је 9. децембра 1881. у Сјеници (Рашка област). Убрзо после тога његова породица се преселила у Крагујевац. Његов отац је у Старом Расу који је тада био под османлијском окупацијом утамничен пошто је неколицина Срба оптужена за палеж пашиног конака.

У Београду је Војин похађао школу, а за то се определио због свој оца казавши овако:
- „Био бих у борби блажи, да ми даноноћно пред очима не лебди слика мог оца, голготска и страшна, како га везаног муче Турци. Нек иду у пакао!". 

Определио се за војну каријеру. Тако је 3. новембра 1901. године завршио је Војну академију и постао потпоручник србске војске.

 

КАРИЈЕРА

Кад су прве чете 1905. кренуле за Стару Србију међу четницима био је и Војин Поповић. Учествовао је борбама против Турака на Челопеку и Козјаку.


Војвода Вук са саборцима

Као претпостављени командир својим војницима је завео гводздену дисциплину и тражио да буду светли пример славних предака. То је образложио једном приликом овако.

- "Тражим од својих четника да ме никад не лажу, да се не шале да што украду, да не траже од ове сиротиње да им нешто кува и пече за јело, без мог одобрења. Све што се за чету узима, ја морам знати и то се мора платити.

Свако моје наређење мора се без поговора извршавати.

О храбрости нећу да вам говорим, јер чим сте овде, знам какви сте у том погледу. Онај ко умакне и обрука се, знајте неће добро проћи.

Између себе не смете се свађати, грдити и мени тужакати. А ово је најглавније и добро упамтите: жене и одрасле девојке не смете ни погледати. Са њима не смете ни разговарати, већ само са мушкарцима, са главом куће...".

Војин Поповић учествовао је у многим биткама и четничким акцијама. Војска и рат су били његов живот, његова опсесија... Зато је у Београду стекао велико поштовање и популарност. Медији су о њему писали у суперлативу.

Балкански ратови

Учествовао је у Кумановској бици и Боју на Сртевици. На Зебрњаку октобра 1912. године је његов одред примио најжешћи удар првог дана заједно са VII пешадијским пуком "Краљ Петар" из Дунавске дивизије, а наредни дан храбро су јуришали на турску Вардарску армију која се повукла у паничном бегу ка Прилепу. 

Касније је такође учествовао у Брегалничкој бици током Дугог балканског рата у лето 1913. године за одбрану Вардарске Македоније од Бугара.

 

Први светски рат

Уследило је пар месеци паузе, када су у престоници дочекани као велики хероји. Када је Гаврило Прицип са Младобоснацима убио аустријског престолонаследника Франца Фердинанда у Сарајеву о Видовдану 1914. године, сви су знали шта ће уследити. Бечки двор је послао две армије у Подриње, јачине преко 250.000 војника.

Његов Добровољачки одред помагао је Дунавској дивизији и у Првом светском рату да одржи фронт у Мачви.

Као командант Јадарског четничког одреда учествовао је у Церској бици августа 1914. године. Сукобио се са VIII аустријским корпусом који је успешно успорен и задржан. Пошто нису имали много муниције често су ишли на бајонет, нож, ашов... и борбе "прса у прса", што је натерало аустроугарске солдате да беже.

Својим четницима је говорио овако:
- "Непријатељ на нашој земљи не сме да се одмара. Морамо га стално нападати и истерати!".

После тога уследиле су још жешће битке на Гучеву, Мачковом камену... где је такође Војвода Вук храбро предводио свој одред, јер је увек ишао први. Потом је учествовао и у Колубарској бици која се одвијала на широким фронту Сувобора, Рајца и све до Таре.

Врховна команда му средином 1915. године је указала част давши му команду над одредом 2.000 Срба добровољаца придошли из Канаде и САД које су окупљали Михаило Пупин и Владика Николај на северно-америчком континенту.

Заједно са Војском Краљевине Србије се у јесен 1915. године повукао преко Албаније по тешким и неприступачним теренима где су путеви били завејани снегом, а често су били нападани од арбанашких племена.

Кад је отворен Македнонски фронт, био је командант Добровољачког одреда. Његов одред је први кренуо из ровова на бугарске и немачке бункере у Горничевској бици септембра 1916. године и за само 4 дана однео велику победу.

Била је то прва победа после изгона из отаџбине и Албанске голготе.

 

ПОГИБИЈА

Војвода Вук је погинуо у неравноправној борби са Бугарима на Кајмакчалану, у јуришу на Грунишки вис, код Сиве стене, 29. новембра 1916. године у 35. години живота. Постоје шпекулације да је Војвода Вук пред погибију имао свађу са Врховном командом, који су га из освете послали на јако опасан терен, где заправо није било шансе да преживи.

Његов Добровољачки одред имао је на почетку пробијања Солунског фронта 2.200 људи, а закључно са Вуковом смрћу спао је на свега 450 људи - била је то и смрт његовог одреда. Преживели војници Добровољачког одреда пребачени су у друге пукове.

Грунишки вис је био освојен а Бугари протерани. Када је погинуо имао је чин пешадијског потпуковника србске војске.

 

ЗАОСТАВШТИНА

Његово тело било је сахрањено на србском војничком гробљу у Зејтинлику, а септембра 1923. пренето је на београдско Ново гробље у Рузвелтовој улици, општина Звездара.


Споменик на Топличином венцу

Цели живот војвода Вук посветио је борби, то је био његов лични избор. Он је у себи осећао да је позван од родне груде да се сваком туђинцу, непријатељу, супротстави ако тај жели да влада његовим народом. Био је ожењен и имао једну ћерку која није имала потомака.

Слика војводе Вука у ратничкој униформи, из времена четовања по старој Србији, истакнута је на почасном и видном месту у просторијама Удружења ратних добровољаца 1912-1918, њихових потомака и поштовалаца у Београду.

 

ПРИЗНАЊА

  • Војводи Вуку су подигнути споменици у Београду (у парку на Топличином венцу, дело вајара Ђорђа Јовановића) и у Нишу.
     
  • Једна улица у београдској општини Палилула носи име Војводе Вука.
     
  • Имао је чин потпуковника србске војске


Група родољуба са заставом војводе на Кајмакчалану






Посећено је: 3657  пута
Број гласова: 20
Просек:


Tags:
PRVI SVETSKI
VELIKI RAT
VOJVODA VUK
DECEMBAR 1916
SOLUNSI FRONT
GRUNISKI VIS
CERSKA KOLUBARSKA
CETNICKI VOJVODA
VARDARSKA MAKEDONIJA


Оцените нам овај чланак:






ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ

Милункa Савић - Од ратног хероја до чистачице

Момчило Гаврић - најмлађи војник Првог светског рата

Анка Ђуровић, хероина ослободилачких ратова

Бeсмртни комaндaнт с Мaчковог кaмeнa: Душaн Пурић

Шумадинац Рака пали топа – и обара аероплан

Како је Илија Илић постао други Обилић