Војвода Петар Бојовић (1858-1945) - kolubarskimars.rs

 

19. јануар 2020.


ВОЈВОДА ПЕТАР БОЈОВИЋ (1858-1945)

Петар Бојовић (1858-1945) је био војвода који је дао огроман допринос у ослободилачким ратовима Краљевине Србије (1912-1918), које су Срби водили против Бугарске, Турске, Аустроугарске и Немачке... и изашао као победник.

Иако је рођен у Старом Расу, код Нове Вароши, он је пореклом из Црне Горе, односно Андријевице.

Своју блиставу војну каријеру је почео као млади подофицир у србско-турским ратовима 1870-их година, али и наредне деценије против Бугара. У Балканским ратовима је био начелник Штаба Прве армије и истакао се у Кумановској и Битољској бици, када је коначно ослобођена Вардарска Македонија. Али и у боју на Брегалници када је Македонија одбрањена од Бугара 1913.

Када је почео Први светски рат Бојовић је постао командант Прве армије. Дао је велики допринос у ослобађању Мачве и Шабца током Церске битке. Касније је рањен и повучен из службе, а на његово место дошао је Живојин Мишић. Скупа са војском и цивилима повлачио се преко Албаније у зиму 1915-1916... тада је био начелник Врховне команде.

Септембра 1918. добија чин војводе и постављен је поново на чело Прве армије, када је кренуо са својим јединицама у пробој Солунског фронта. Задатак је више него успешно обављен, пошто је србска војска за десет недеља ослободила, не само отаџбину, већ и друге србске земље и јужнославенске народе под Аустроугарском, а бугарску армију је избацио из Великог рата и натерао на капитулацију.

У међуратном добу се посветио писању књига и обилазио је многа стратишта својих војника и народа. Током Другог светског рата већ је био у позним годинама и није могао више да се активира. Немци су га поштовали и држали у кућном притвору.

Пошто су у Београд ушле партизанске јединице и Црвеноармејци, он је ухапшен и тешко пребијен од припадника ОЗНЕ, тајне полиције комунистичког режима. Умро је 19. јануара 1945. од последица батинања. Присуство на његовој сахрани је било забрањено јавности. Његова породица је претрпела сташан прогон од Брозових следбеника, јер је народ Петра Бојовића доживљавао као ослободиоца Београда.

Иначе, Петар Бојовић се сматра једним од најодликованијим нашим официрима, јер је добио тридесетак ордена, што домаћих, што страних.

Деценије су прошле у срамном ћутању и игнорисању величине какав је Војвода Бојовић. Тек крајем 1980-их година Бојовић почиње полако да добија заслужено место у нашој историји и јавним дешавањима. Добио је споменике у Београду, Нишу, Новој Вароши...

 

ПОРЕКЛО И ДЕТИЊСТВО

Петар Бојовић рођен је 4. јула 1858. године од оца Перута и мајке Раде (рођене Пешић) у селу Мишевићи код Нове Вароши у Старом Расу.

Његов отац се као дечак са својим родитељима, доселио из села Васојевића код Андријевице, где и данас постоји село Бојовића и населио се у село Мишевићи у сјеничкој нахији. Саво Бојовић, a старији Перутин брат, у првој половини 19. векa био је кнез Сјеничке нахије.

Бојовићеви родитељи су имали шесторо деце, пет синова (Илију, Јована, Јеврема, Луку и њега који је био најмађи брат) и најмлађе дете кћерку Милену. Ова земљорадничка породица је живела крајње скромно.

Као деветогодишњи дечак прешао је са својим родитељима и браћом 24. априла 1867. године из Старе Србије, која је тад била у саставу Османског царства, преко Јавора у село Радаљево код Ивањице.

 

ПОЧЕТАК ВОЈНЕ КАРИЈЕРЕ

Петар је учесник србско-турских ратова (1876-1878) током којих је био у штабу Врховне команде, а по завршетку ратова постао је водник једне батерије у Београду. После србско-бугарског рата (1885) постао је водник коњице, а затим је 1891. положио испит и добио чин капетана.

Истовремено је постављен за вршиоца дужности начелника штаба Моравске дивизије у Нишу, где је остао пет година. Мењао је неколико дужности све до избијања Балканских ратова 1912. године, када је био командант коњичке дивизије.

 

БАЛКАНСКИ РАТОВИ

У Првом балканском рату Бојовић је био начелник штаба Прве армије од октобра 1912. године. Истакао се током Кумановске и Битољске битке, после којих је добио и чин генерала. По окончању Првог балканског рата на његов предлог, а уз подршку војводе Путника, склопљен је савез са Грчком, као противтежа опасности која је тада долазила од Бугарске.


Свечана униформа Војводе Бојовића

У Другом балканском рату у лето 1913. године је поново био начелник штаба Прве армије која је однела победу у бици на Брегалници, а после рата био је командант трупа Нових области на Косову и Метохији и Македонији.

 

ПРВИ СВЕТСКИ РАТ

У Првом светском рату (1914-1918) је био командант Прве армије. Учествовао је у завршним операцијама Церске битке, а по ослобађању Шапца, са овом јединицом форсирао је, почетком септембра реку Саву и продро у Срем. Бива рањен у глежањ, па је смењен са места команданта.

Од новембра 1914. до новембра 1915. године генерал Бојовић је био на располагању, када је због Тројне офанзиве, опет реактивиран. Опет је постао командант трупа Нових области и успео је да пружи отпор непријатељу, док се Србска војска повлачила ка Космету.


Бојовић надгледа кретање својих трупа

Када је донета одлука да се трупе повлаче ка Албанији, Бојовић је тада децембра 1915. године постављен за начелника Врховне команде. Поднео је оставку начелника Врховне команде 19. јуна 1918. године, због неслагања око проширења Солунског фронта. Затим је опет постављен за команданта Прве армије, којом је командовао и у бици код Доброг поља. Управо та битка је од кључне важности за пробој Македонског фронта.

Због ратних заслуга 13. септембра 1918. добио је чин војводе.

 

ИЗМЕЂУ ДВА РАТА

После Првог светског рата постао је командант Прве армијске области и на тој функцији је остао до децембра 1920. године. Именован је начелником главног Генералштаба војске Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца јануару 1921. године.

Децембра исте године стављен на располагање, а убрзо и пензионисан. Овде постоје разне контраверзе око Бојовићевог пензионисања. Наводно да је укаљао углед врховног команданта краља Александра I Карађорђевића, тако што је износио нове предлоге о војним законима да се формира Врховни војни савет, који би између осталог имао улогу да предлаже унапређење виших официра. Званично образложење је било да је "војвода стар за обављање својих дужности".

Војвода Бојовић је тако одлучио да се повуче из јавног и друштвеног живота јер су се почели око њега и његовог имена ширити трачеви и подвале, што је он презрео. Иако је имао бројне повластице као некадашњи ратник и ослободилац отаџбине, ретко је то користио.


Бојовић на преносу посмртних остатака Карађорђа

Посветио се писању и написао је многа дела што озбиљних образовних штива, па до личног животописа. На свим сахранама његових сабораца, тј. војвода он је био тај који је у посмртној колони носио ковчег.

 

ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ

Враћен је у службу 3. априла 1941. и постављен за Врховног инспектора целокупне војне силе Краљевине Југославије.

Током Априлског рата именован је по уставу, услед малолетности краља Петра II Карађорђевића, за помоћника врховног команданта краљевске југословенске војске да би после капитулације војске сам себи одредио кућни притвор у коме је био све до краја рата.

Почетком априла 1941. године заједно са Владом премијера Душана Симовића путовао је у Севојно и Пале, где је командовао једном групом која је штитила одступницу Краљу Петру II Карађорђевићу. Код Никшића су се растали, војвода Бојовић је кратко био и немачки заробљеник. Команда Вермархт-а у Србији му је дозволила да се преко Сарајева врати у Београд.

Одбио је сарадњу са Немцима... као и то да иде у избеглиштво са министрима југославенске Владе. Упутио је 10. децембра 1942. године писмо подршке генералу Драгољубу Дражи Михаиловићу, команданту Равногорског покрета односно ЈВуО.

 

ПОСЛЕДЊИ ДАНИ И САХРАНА

Партизанске јединице уз помоћ Црвене армије су успели да поразе Немце у београдским операцијама октобра 1944. године. Недуго затим, у Бојовићеву кућу долазе припадници ОЗНЕ (тајна полиција југославенске комунистичке власти) средином јануара 1945. године када је био већ у дубокој старости од 85 година. Они су га ухапсили под изговором "сарадње са Немцима", а уствари је прави разлог био писмо подршке генералу Михаиловићу пар година раније.

У притвору је данима сурово мучен и претучен, па затим пуштен на слободу, а убрзо је и преминуо 19. јануара 1945. године од последница мучења. Преко Радио Београда је јављено 20. јануара да је Војвода Бојовић преминуо, као и то да је најстроже забрањено да се присуствује сахрани Бојовића.

Дана 21. јануара Војвода Бојовић је сахрањен без икаквих државних и војних почасти на Новом гробљу у Рузвелтовој улици, општина Звездара, које се налази недалеко војводине куће.

Његовој сахрани је присуствовао веома мали број људи, само најближи рођаци и неколицина пријатеља док је читаво Ново гробље било под опсадом полиције која је мотрила шта се дешава и ко све долази да ода последњи поздрав славном ратнику.

 

ПРОГОН ЊЕГОВЕ ПОРОДИЦЕ

Његова породица је такође прогањана од коминистичког режима, као и многи други који су имали симпатије према монархији и Карађорђевићима, а касније и СССР и Стаљину.

Млађи син Бојовића, Добрица је 1946. године у монтираном процесу оптужен да је командовао четничким илегалцима и осуђен на 10 година затвора, а по изласку није дочекао да види живу мајку Милеву, која је преминула мало пре његовог изласка. У затвору је преживљавао свакакве торутре и понижења.

Милева Бојовић (84) је иначе априла 1946. године писала писмо Јосипу Брозу Титу, тадашњем вођи социјалистичке Југославије да се распита за судбину сина, али није добила чак ни одговор. Породица Николе Ракића се старала о Милеви Бојовић педесетих година 20. века, до њене смрти.

Деценије су тако прошле у комунистичком терору према родољубима, па је тако и лик и дело војводе Петра Бојовића више од 40 година прекрио мрак.

 

РЕХАБИЛИТАЦИЈА

Тек крајем осамдесетих година 20. века Друштво за неговање ослободилачких ратова 1912-1918 године је у парку поред београдске Каленић пијаце, на граници општине Врачар и Звездара поставило бисту као споменик славном Петру Бојовићу 1989. године.

Нестанком југославенске федерације 1990-их година долази до тога да гвоздена песница попушта, а социјалистички образовни програм и медији мало више простора посвећују славним ратницима с' почетка 20. века, између осталог и Војводи Бојовићу.


Оживљавање Војводе Бојовића у Београду

У Новој Вароши на Видовдан 1997. године поставља се споменик, а исто тако у Нишу му је постављен споменик као ослободиоцу тог града у Првом светском рату.

 

ОДЛИКОВАЊА

Војвода Бојовић је добио 29 одликовања, што домаћих, што страних.

ДОМАЋА

  • Орден Карађорђеве звезде 1, 3. и 4. реда
  • Орден Карађорђеве звезде са мачевима 2, 3. и 4. реда
  • Орден белог орла 3, 4. и 5. реда
  • Орден белог орла са мачевима 1. и 5. реда
  • Орден Таковског крста 2, 3, 4. и 5. реда
  • Орден Светог Саве 3. реда
  • Орден Југословенске круне 1. реда
  • Златна медаља за храброст
  • Медаља краља Петра I
  • Споменице за Српско-турске ратове 1876-1878.
  • Споменица за Српско-бугарски рат 1885-1886.
  • Споменица за ослобођено Косово 1912.
  • Спомен-крст 1913.
  • Споменица на Први светски рат 1914-1918.
  • Албанска споменица
  • Споменица гард

 

ИНОСТРАНА

  • Орден Франца Јозефа 5. реда, Аустроугарска
  • Орден Светог Александра 2. реда, Бугарска
  • Орден за војне заслуге 2. реда, Бугарска
  • Орден за грађанске заслуге, Бугарска
  • Орден Светог Спаситеља 2. и 4. реда, Грчка
  • Орден Данеборг 4. реда, Данска
  • Орден Светог Михајла и Светог Ђорђа 2. и 3. реда, Енглеска
  • Орден Св. Мауриција и Лазара 1. реда, Италија
  •  Орден Светог Владимира са мачевима 3. реда, Русија
  • Орден Светог Ђорђа 3. реда, Русија
  •  Орден Легије части 1, 2, 3. и 4. реда, Француска
  • Споменица Руско-турског рата 1877-1878, Русија
  • Ратни крст 1914-1918, Француска

 

Уврштен је у ред највећих војсковођа Првог светског рата и ратне историје Србије.






Посећено је: 3528  пута
Број гласова: 64
Просек:


Tags:
KALENIC BEOGRAD
VELIKI RAT
VOJVODA GENERAL
PETAR BOJOVIC
JANUAR 1945
OZNASI BATINASI
OSLOBODJENJE SRBIJE
NOVEMBAR 1918
KUMANOVO BREGLANICA
BALKANSKI RATOVI
PRVA ARMIJA
NOVA VAROS
PRVI SVETSKI


Оцените нам овај чланак:






ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ

Милункa Савић - Од ратног хероја до чистачице

Момчило Гаврић - најмлађи војник Првог светског рата

Анка Ђуровић, хероина ослободилачких ратова

Бeсмртни комaндaнт с Мaчковог кaмeнa: Душaн Пурић

Шумадинац Рака пали топа – и обара аероплан

Како је Илија Илић постао други Обилић