Јанко Вукотић (1866-1927) је био  8. озрнићки сердар (1907), дивизијар (1914) црногорске војске, предсједник владе, војни министар (1905, 1913) и начелник штаба Врховне команде (1913) Краљевине Црне Горе, генерал-ађутант краља Николе и армијски генерал заједничке војске (1926), члан Војног савета и ађутант краља Александра I Карађорђевића у војсци Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Проглашен је и за почасног војводу.

У Првом балканском рату (1912) је командовао Источним одредом, а у Другом балканском рату (1913) је био на челу дивизије. На почетку Првог свјетског рата био је начелник црногорске Врховне команде, затим командант Херцеговачког одреда и Рашке војске.

За начелника Врховне команде је поново постављен 17. јануара 1916. После капитулације црногорске војске одведен је у заробљеништво. Од 1919. године је примљен у војску Краљевине СХС, а 1926. је унапређен у чин армијског генерала добивши и титулу почасног војводе.

ПОРИЈЕКЛО

 

Породица Јанка Вукотића

Јанко Вукотић је рођен 18. фебруара 1866. године на Цетињу (Књажевина Црна Гора). Он је из познате породице Чево, која је у сродству са краљевским домом Династија Петровић - Његош. Његов отац сердар Станко Машанов Вукотић, син је Машана Вукотића и унук Перка Вукотића.

Перко Вукотић имао је и сина Стевана, Машановог брата, чији син војвода Петар Вукотић је отац краљице Милене Петровић Његош, жене краља Николе Петровића Његоша. Сердар Јанко Вукотић био је братанац краљице Милене.

ШКОЛОВАЊЕ И НАПРЕДОВАЊЕ

Након завршене Војне академије у Модени у Италији, постепено је напредовао по хијерархијским љествицама, што је битно допринело његовом свестраном и систематском усавршавању и стицању драгоцјених искустава на командним и руководећим дужностима.

 

Сусрет са Петром Бојовићем

Бригадир је постао 1902. године, а 1910. је командовао Првом црногорском дивизијом. Од 1905. је члан Државног ратног савјета, а пуну афирмацију достигао је у Балканским ратовима. У Првом балканском рату Јанко Вукотић командовао је Источним одредом, посебно се истакавши у операцијама у Рашки и Метохији, па је убрзо постао начелник штаба Врховне црногорске команде.

У Другом балканском рату предводио је црногорску дивизију у оквиру Прве армије Војске Краљевине Србије против бугарских снага. Црногорска дивизија освојила је положаје на линији Пасаџиково-Калиманци и успјешно садејствовала јединицама србске војске у Брегалничкој бици, прихватајући одлучујућу борбу против Бугара.

ВОЈЕВАЊЕ СЛАВНО

На почетку Првог свјетског рата био је начелник штаба Врховне команде црногорске војске и командант Херцеговачког одреда, најјаче формације црногорске војске са око 15.000 војника. Херцеговачки одред је запосјео линију Трубјела-Грахово-Крстац са циљем одбране Никшића. Одред је 8. августа 1914. прешао у офанзиву и угрозио аустроугарске положаје у Гацку, Автовцу, Билећи и Требињу. Међутим, аустроугарски противнапад седам дана касније је вратио Херцеговачки одред на почетне положаје.

Због бољег координисања акција србске и црногорске војске у црногорску Врховну команду као делегати послати генерал Божидар Јанковић и пуковник Петар Пешић. Јанковић је постављен за новог начелника Врховне команде, док је по реорганизацији црногорске војске Вукотић постављен за комаданта Рашке војске.

Заједничка офанзива Рашке војске и јединица Ужичке војске је почела 26. августа 1914. Рашка војска је заузела Пљевља и Чајниче, а 11. септембра 1914. прешла Дрину. Крајем септембра 1914. црногорска војска је избила на Јахорину, Романију и Пале и угрозиле бок и позадину Аустроугара на Дрини.

Велики успјех Јанко Вукотић постигао је у току повлачења србске војске и народа преко Црне Горе и Албаније. Тада је Рашка војска у садејству са снагама Прве србске армије успјела да одржи 500 км дугачак фронт.

Спас Србства

У борбама код Мојковца 6. и 7. јануара 1916. Вукотићеве јединице су зауставиле велику непријатељску офанзиву. Он је силно мотивисао своје војнике и официре да се боре са елитним јединицама аустроугарске војске које је предводио генерал Фон Рајнер. Имао је тада само 6.500 војника у сврстаних неколико батаљона који су се јуначки држали на Бојној Њиви, Развршју и Улошевини.

У осудном моменту наредио је својм борцима контранапад, иако је имао три пута мање војника од непријатеља. То је довело до тога да Аустроугари напусте положаје и повуку се. На тај начин је омогућено несметано повлачење србске војске према лукама на Јонском мору. Само на Мојковачким вратима изгинуло је скоро 5.000 војника, а 1.500 их је преживјело. Били су то већином домаћини, а болничарке су биле њихове жене. Показали су велику борбеност и храброст.

Заробљеник

Крајем јануара 1916. године Влада Црне Горе је потписала капитулацију пред Аустроугарском. Тада је почео лов на истакнуте команданте и војсковође Црне Горе, гдје је ухапшен и Јанко Вукотић. Одведен је са осталим народом Црне Горе у Аустроугарску, гдје је првобитно утамничен у концентрациони логор Нежидер, поред Беча, покрајина Бургенланд... Тај логор је већином био за србску интелигенцију.

А касније је пребачен у Чешку, аустроугарски логор Болдогасоњ гдје је тамновао као заробљеник све до краја Првог свјетског рата. Потом су преживјели заробљеници пребачени у отаџбину.

НОВА СЛУЖБА

Преведен је у војску Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1919. као генерал. Од 1920. био је на служби у штабу 2. армијске области, затим командант шумадијске и босанске дивизијске области, од 1926. командант армијске области (III.).

С обзиром на то да није имао мушког потомка стасалог за бој, Јанко Вукотић је у све окршаје увјек, као најближег сарадника, водио своју кћерку јединицу Василију Вукотић, која је прије тога завршила Институт руске царске породице на Цетињу. Од кћерке дванаест година био је млађи син је капетан Вукашин Вукотић, ађутант краља Александра Карађорђевића, који је послије Другог свјетског рата, живио у иностранству, гдје му је рођен син Јанко Вукотић, који данас живи у Подгорици.

ЗАОСТАВШТИНА

Умро је у Београду 4. фебруара 1927. године, а сахрањен на Новом гробљу, општина Звездара.

Улице са његовим именом су назване у Чајничу, Крчедину, Бања Луци, Косовској Митровици, Источном Сарајеву, Београду и Сенти. Његов споменик постоји у центру Мојковца.

Често се на значајне годишњице одржавају свечане академије у Србији и Црној Гори у његову част и његових дивјунака са Мојковачких врата. Омладина Мојковца је покренула јануара 2016. године Мојковачки марш, гдје се велича његов лик и дјело.