Ко сме тај и може - kolubarskimars.rs

 
Српске војводе у Великом рату


Војвода (етимолошки: Бојни Војвода) био је највиши војни чин у војскама Краљевине Србије, који је одговарао чиновима маршала и фелдмаршала у већини монархија до завршетка Другог светког рата. Уведен је Законом о устројству војске Краљевине Србије од 1901. године на предлог тадашњег министра војног потпуковника (потоњег дивизијског генерала) Милоша Васића који је био његов идејни творац.

Пре увођења овог чина, највиши чин у војсци Краљевине Србије од 1900. до 1901. био је армијски генерал. После 1945. године новоформирана Југословенска Народна Армија није наставила систем војног рангирања Краљевине Југославије па је овај чин престао да постоји.


У овај чин унапређени су генерали током балканских ратова (1912-1913) и Првог светског рата. Војска Краљевине Србије имала је четири војводе: Радомира Путника, Степу Степановића, Живојина Мишића и Петра Бојовића. У Краљевини Србији титула почасног војводе је додељена црногорском сердару и дивизијару Јанку Вукотићу за његове заслуге у Мојковачкој бици (1916.).


Војвода: Живојин Мишић

Живојин Мишић (1855-1921) је био србски војвода, који је дао немерљив допринос у ослободилачким ратовима Краљевине Србије (1912-1918).

Живојин Мишић је рођен 7. јула 1855. године од оца Радована, земљорадника и мајке Анђелије (рођене Дамјановић) у селу Струганику надомак ваљевске Мионице. Мишићеви родитељи имали су тринаесторо деце, од којих су двоје биле девојчице. Живојин је био 13. дете и када се родио, само осморо његових браћа (Никола, Ивко, Теодосије, Лазар, Василије и Теодор) и сестара (Тодора и Живана) је било живо.

Преци Живојина Мишића су се доселили у Струганик крајем 17. или почетком 18. века из црногорског села Тепца које се налази на јужним обронцима Дурмитора. Породица Мишић је презиме добила по имену Живојиновог деде – Миша Каљевића

На самом почетку своје четрдесетогодишње службе, био је учесник србско-турских ратова (1876-1878), као питомац-наредник, касније потпоручник. У тим ратовима стекао је прва ратна искуства. Поред четворогодишње Артиљеријске школе завршио је школу гађања у Бруку (Аустроугарска) на Лајти и двогодишњу припрему за генералштабну струку.

Такође је учествовао и у краткотрајном Србско-бугарском рату 1885. године. Пуних 6 година поред редовних дужности предавао је стратегију на Војној академији. Након Мајског преврата (1903.) био је приморан да се пензионише у чину генералштабног пуковника, пошто је сматран превише блиским свргнутој династији Обреновића, али је реактивиран 1909. током анексионе кризе на лични захтев начелника Врховне команде генерала Радомира Путника, који га је учинио својим помоћником. Мишић је помогао генералу Путнику да састави ратни план у евентуалном рату са Аустро-Угарском.



И у Балканским ратовима (1912-1913) Живојин Мишић је такође био помоћник начелника штаба Врховне команде, генерала Путника и био је његова "десна рука". Непосредно је сарађивао на планирању и руковођењу операцијама против турске Вардарске армије, због чега је после Кумановске битке унапређен у чин генерала.

Посебно се истакао правилном проценом ситуације првога дана битке на Брегалници, када је србска Врховна команда у Скопљу разматрала питање на којој линији ће примити одсудну битку. Усвајање његовог предлога имало је пресудан утицај на даљи ток и коначан исход одлучујуће битке Другог балканског рата. По завршетку овог рата, Мишић је по други пут пензионисан на исти начин заслугом официра припадника Црне Руке.


Трио снова: Живојин Мишић, Радомир Путник и Божидар Јанковић

Међутим, пред само избијање Првог светског рата, опет је био реактивиран и постављен за помоћника начелника штаба Врховне команде. Током Колубарске битке, генералу Живојину Мишићу је предата команда над Првом армијом, која је тада била у врло тешкој ситуацији. Највише захваљујући његовим личним напорима и знању Прва армија се од јединице у расулу претворила у формацију способну за борбу.

Живојин Мишић је инсистирао на дубљем повлачењу, скраћењу фронта целе србске војске, којим би се осталим армијама дало времена за одмор, попуну залиха и снабдевање. То његово коцкање се исплатило пошто је аустроугарска војска превише раширила своје линије, па је тешко поражена у потоњем србском контранападу. За заслуге и извојевану победу, Мишић је децембра 1914. године унапређен у чин војводе.



Након новог здруженог напада немачке, аустроугарске и бугарске војске на Краљевину Србију у октобру 1915. када се србска војска повукла на Косово и Метохију, Живојин Мишић је предложио да се изврши контранапад. Овај предлог су одбили остали комаданти армија на састанку у Пећи и уследило је повлачење.

Након овога предао је команду армије и отишао на лечење у Француску. Средином 1916. поново је постављен за командата Прве армије која је зауставила и натерала на повлачење бугарску војску и у битци код Гоничева ослободила Битољ.

Пред крај рата у јуну 1918. заменио је формацијско место са генералом Петром Бојовићем и постављен је за начелника штаба Врховне команде. Командовао је србском војском приликом пробоја Солунског фронта у септембру исте године, и за два и по месеца је ослобођена Краљевина Србија.

 
Лазар и Живојин Мишић Штаб Прве армије на Солунском фронту јуна 1918.  

 

Мотивациони говор Живојина Мишића војницима Прве армије у септембру 1918. године пред пробој Солунског фронта:
- "Сви команданти, командири и војници треба да буду прожети идејом од брзине продирања зависи цео успех офанзиве. Та брзина је у исто време и најбоља гаранција против изненађења, јер се њоме постиже растројство непријатеља и потпуна слобода у нашим дејствима.

Треба дрско продирати, без починка, до крајњих граница људске и коњске снаге. У смрт, само не стајте! С непоколебљивом вером и надом јунаци напред у отаџбину!"...

 

Од стране енглеског краља Џорџа Петог награђен је титулом енглеског сера (господина). Иначе Живојин Мишић спада у наше најодликованије официре, јер је добио 18 домаћих и 17 иностраних одликовања.

Ново гробље у Београду Ваљевски споменик Биста на Текеришу

 

Као најзнаменитији војсковођа Првог светског рата и ратне историје Србије, од свог народа сматран је за легенду.


Војвода: Степан Степановић

Степан Степановић (1856—1929) био је српски војвода, који је дао огроман допринос у ослободилачким ратовима Краљевине Србије (1912-1918).

Степа Степановић је рођен 11. марта 1856. године од оца Ивана Степановића и мајке Радојке (рођене Николић) у селу Кумодраж код Београда. Био је трећи син, а четврто дете по реду. Име је добио по свом деди Стјепану, по коме је цела његова породица названа Степановић. Постоје две теорије о пореклу његове породице.

Прва теорија гласи да су се Степановићеви преци, који су се звали Живановићи, доселили са границе Лике и Босанске Крајине односно са Грмеча или Пљешевице. А друга, да су дошли из Пирота.


Степа је учесник је српско-турских ратова (1876—1878), као питомац-наредник, касније потпоручник. У периоду између битака на Сливници и код Куманова обављао је дужности команданта батаљона, пука, бригаде, дивизије и помоћника начелника Главног Генералштаба. Два пута био је и министар војни. У том периоду Српска војска је у организационом, стручном, материјалном и моралном погледу била добро припремљена за предстојеће ратове. У Првом балканском рату (1912) Степа Степановић је командовао Другом армијом.

У Другом балканском рату, армија под Степином командом пожртвовано је бранила нишавску зону са утврђеним логором у Пироту. Када је почео Први светски рат (1914.), као заступник одсутног начелника Штаба Врховне команде Радомира Путника, руководио је мобилизацијом и концентрацијом Српске војске. После Путниковог повратка у земљу, поново преузима дужност команданта Друге армије и са њеним главним снагама изводи марш-маневар преко Коцељева и Текериша. У ноћном нападу, на источним падинама Цера, поразио је 21. дивизију аустроугарског Осмог корпуса чиме је омогућио победу Срба у Церској бици. За ту савезничку победу над Централним силама, 20. августа 1914. године, унапређен је у чин војводе.

Његова армија је у бици на Дрини пожртвовано бранила Мачву, успешно одбијала више концентричних напада надмоћнијих аустроугарских снага, приковала Поћорекову Пету армију за обале Дрине и Саве и месецима исцрпљивала и трошила њене снаге.

У Колубарској бици (од 16. новембра до 15. децембра 1914), Степина Друга армија је на десној обали Колубаре најпре зауставила непријатељски напад, а затим учествовала у маневарским подухватима војводе Радомира Путника и генерала Живојина Мишића, што је довело до слома аустроугарске Балканске војске.

За време инвазије на Србију у јесен 1915. године, Степановићева армија је заједно са Тимочке дивизије, осујетила покушај бугарске Прве армије да кроз нишавску зону продре у позадину главних снага Српске војске ангажоване на северном фронту и тиме умногоме допринела пропадању Макензенових планова о брзом окружењу и уништењу Српске војске. Иако је имао значајну улогу у реорганизацији Српске војске на Крфу и њеним првим успесима на фронту код Горничева, на Кајмакчалану и око Битоља, највећи успех везан је за пробој солунског фронта и избацивање Бугарске из рата.

Војници Степановићеве Друге армије су у јаком налету пробиле непријатељски утврђени фронт на Добром пољу и Козјаку и заједно са српском Првом армијом и савезничким снагама, без предаха, гониле разбијене бугарске и немачке трупе све док, 29. септембра 1918. године, нису принудиле Бугарску на капитулацију и отвориле пут за коначно ослобођење Србије.

Та вешто изведена операција и прва савезничка победа, коју је извојевала српска војска у Церској бици, уврстиле су га у ред највећих војсковођа Првог светског рата и српске ратне историје.


Војвода: Петар Бојовић

Петар Бојовић (1858-1945) био је србски војвода који је дао веома значајан допринос у ослободилачким ратовима Краљевине Србије (1912-1918).

Петар Бојовић рођен је 4. јула 1858. године од оца Перута и мајке Раде (рођене Пешић) у селу Мишевићи код Нове Вароши. Његов отац се као дечак са својим родитељима, доселио из села Васојевића код Андријевице, где и данас постоји село Бојовића и населио се у село Мишевићи у сјеничкој нахији. Саво Бојовић, a старији Перутин брат, у првој половини 19. векa био је кнез сјеничке нахије. Бојовићеви родитељи су имали шесторо деце, пет синова (Илију, Јована, Јеврема, Луку и њега који је био најмађи брат) и најмлађе дете кћерку Милену. Ова земљорадничка породица је живела крајње скромно. Као деветогодишњи дечак прешао је са својим родитељима и браћом 24. априла 1867. године из Старе Србије, која је тад била у саставу Османског царства, преко Јавора у село Радаљево код Ивањице.

Учесник је србско-турских ратова (1876-1885) током којих је био у штабу Врховне команде, а по завршетку ратова постао је водник батерије у Београду. После србско-бугарског рата (1885) постао је водник коњице, а затим је 1891. положио испит и добио чин капетана. Истовремено је постављен за вршиоца дужности начелника штаба Моравске дивизије у Нишу, где је остао пет година. Мењао је неколико дужности све до избијања Балканских ратова 1912. године, када је био командант коњичке дивизије.

У Првом балканском рату Бојовић је био начелник Штаба Прве армије од октобра 1912. године. Истакао се током Кумановске и Битољске битке, после којих је добио чин генерала. По окончању Првог балканског рата, на његов предлог, а уз подршку војводе Путника, склопљен је савез са Грчком, као противтежа опасности која је тада долазила од Бугарске. У Другом балканском рату (1913) био је начелник штаба Прве армије која је однела победу у бици на Брегалници, а после рата био је командант трупа Нових области на Косову и Метохији и Македонији.

У Првом светском рату (1914-1918) је био командант Прве армије. Учествовао је у завршним операцијама Церске битке, а по ослобађању Шапца, са овом јединицом форсирао је, почетком септембра реку Саву и продро у Срем. Бива рањен у глежањ, па је смењен са места команданта. Од новембра 1914. до новембра 1915. године генерал Бојовић је био на располагању, када је због Тројне офанзиве, опет реактивиран. Опет је постао командант трупа Нових области и успео је да пружи отпор непријатељу, док се србска војска повлачила ка Космету. Када је донета одлука да се трупе повлаче ка Албанији, Бојовић је тада (децембар 1915.) постављен за начелника Врховне команде. Поднео је оставку начелника Врховне команде 19. јуна 1918. године, због неслагања око проширења Солунског фронта. Затим је опет постављен за команданта Прве армије, којом је командовао и у бици код Доброг поља.

Због ратних заслуга 13. септембра 1918. добио је чин војводе.

После Првог светског рата постао је командант Прве армијске области и на тој функцији је остао до децембра 1920. године. Именован је начелником Главног генералштаба војске Краљевине СХС у јануару 1921. године. Децембра исте године стављен на располагање, а убрзо и пензионисан. Враћен је у службу 1941. и постављен за Врховног инспектора целокупне војне силе Југославије.

Током Априлског рата 1941. године именован је по уставу, услед малолетности краља Петра II Карађорђевића, за помоћника врховног команданта краљевске југословенске војске да би после капитулације војске сам себи одредио кућни притвор у коме је био све до краја рата. Одбио је сарадњу са Немцима.

По ослобођењу Београда ухапсилили су га припадници ОЗНЕ (тајна полиција југославенске комунистичке власти) средином јануара 1945. године када је био већ у дубокој старости од 85 година. У притвору је данима мучен, па затим пуштен, а убрзо је и преминуо 19. јануара 1945. године. Његова породица је такође прогањана од коминистичког режима.

Млађи син Добрица је 1946. године у монтираном процесу (оптужен да је командовао четничким илегалцима) осуђен на 10 година затвора, а по изласку није дочекао да види живу мајку Милеву, која је преминула мало пре његовог изласка. Милева Бојовић (84) је иначе писала писмо Јосипу Брозу Титу, тадашњем вођи социјалистичке Југославије да се распита за судбину сина, али није добила чак ни одговор.

Одликован је Орденом Југословенске круне првог реда (1930. године), Орденом Карађорђеве звезде првог реда (1933. године) и француским Орденом Легије части (1936. године). Носилац је многобројних највиших србских и савезничких одликовања.

Сусрет Бојовића са Јанком Вукотићем у Медови 1912. Бојовић као млад официр Биста у Нишу

 

Тек касних 1980-их година када је комунистички режим био на издисају дешава се рехабилитација војводе Петра Бојовића и даје му се заслужена почаст. У Београду је Друштво за неговање ослободилачких ратова 1912-1918 поставља спомен бисту 1989. године у парку који је понео његово име, на граници између општина Звездара и Врачар, код Каленић пијаце...

У Новој Вароши на Видовдан 1997. године поставља се споменик, а исто тако у Нишу му је постављен споменик као ослободиоцу тог града у Првом светском рату.

Уврштен је у ред највећих војсковођа Првог светског рата и ратне историје Србије.


Војвода: Радомир Путник

Радомир Путник (1847-1917) био је србски војвода. Током своје богате војничке каријере био је два пута начелник Генералштаба, пет пута Министар војни и начелник Штаба Врховне команде Војске Краљевине Србије у Балканским ратовима, а касније и Првом светском рату.

Радомир Путник се родио 12. јануара 1847. у Крагујевцу. Његов отац Димитрије рођен је у Белој Цркви као син јединац и био је учитељ. Из Баната се преселио у Крагујевац, где је био познат као најбољи учитељ у основној школи. Мајка му се звала Марија, и као и његов отац, родила се у Белој Цркви. Радомир је много поштовао своју мајку и издржавао ју је до краја живота. Она је на њега имала много јачи утицај него отац Димитрије. Путник је имао два брата и две сесетре. Његови преци су се у Банат доселили са Косова и Метохије крајем 18. века.

Као питомац Војне академије, првобитно се школовао за артиљеријског официра, али је касније променио интересовања у правцу генералштабне службе. Борио се у србско-турским ратовима 1876-1878. као командант Рудничке бригаде. Током другог рата са Турцима је одиграо важну улогу приликом ослобођења Ниша. За време рата са Бугарима вршио је функцију начелника штаба Дунавске дивизије, која је учествовала у бици код Сливнице.

Од 1886. до 1889. године био је начелник Обавештајног, а затим Оперативног одељења Генералштаба србске краљевске војске. Од 1890. обављао је дужност помоћника начелника Генералштаба. Пензионисан је 1896. године. После Мајског преврата 1903. (када је завереничка група официра уклоника краља Александра Обреновића, и довела краља Петра Карађорђевића) реактивиран је и постављен за начелника Главног генералштаба. На овом положају је остао до 1912. године.

У Балканским ратовима (1912-1913) био је начелник штаба Врховне команде. После Кумановске битке унапређен је у чин првог војводе (маршала) србске војске. У Битољској бици, на југу Вардарске Македоније је одиграо кључну улогу и правилним распоредом снага је Турцима нанео велики ударац у Првом балканском рату. У наставку рата је командовао продором ка Јадранском мору, који се завршио опсадом Скадра. Упркос војничкој победи, Скадар је након притисака Великих сила (Енглеске, Француске, Аустро-Угарске, Немачке) припао новооснованој албанској држави. У сукобу са Бугарском за време Другог балканског рата је нанео пораз бугарској војсци у Брегалничкој бици, где није искористио сав потенцијал победе да докрајчи Бугаре.

У Првом светском рату био је начелник штаба Врховне команде, све до погоршања његове болести 1916. када га је на том месту наследио генерал Петар Бојовић. Радомир Путник је командовао србском војском за време све четири непријатељске офанзиве на Србију. Током битке на Церу, августа 1914. уз помоћ промућурног команданта Друге армије Степе Степановића нанео је Аустроугарима велики пораз.

Противио се србској офанзиви у правцу Срема, али је на притисак владе организовао офанзиву на непријатељску територију. Након почетних успеха, због гомилања непријатељских снага на Дрини, повукао је војску и спремио се за нову одбрану Србије. Његова одлука да напусти Београд и скрати фронт за време Колубарске битке је била пресудна, јер је србска војска добила време да се опорави и одмори. Препорођену србску војску, скупа са Живојином Мишићем је повео у офанзиву која је нанела одлучујући ударац Аустроугарима код Сувобора, након чега је аустроугарска војска потиснута са територије Србије. Када је почела четврта офанзива на Србију, Путник је већ био тешко оболео и није имао много удела у оперативним одлукама. Ипак, у околностима које су биле веома неповољне по Србију, успео је да организује повлачење србске војске преко албанских и црногорских планина, на Јонско приморје.

Тешко болестан, Путник је стигао у Скадар 6. децембра 1915. године, а већ 9. јануара 1916. је пребачен на Крф, где се лечио до септембра исте године. Са Крфа је отишао у француску Ницу да настави лечење, где је и преминуо.

Његови посмртни остаци су у домовину, пренети тек 6. децембра 1926. године, скоро десет година након његове смрти. Сахрањен је 7. децембра на београдском Новом гробљу уз све државне и војне почасти.

Уврштен је у ред највећих војсковођа Првог светског рата и србске ратне историје.


Војвода: Јанко Вукотић

Јанко Вукотић (1866-1927) је био  8. озрнићки сердар (1907), дивизијар (1914) Црногорске војске, председник владе, војни министар (1905, 1913) и начелник штаба Врховне команде (1913) Краљевине Црне Горе, генерал-ађутант краља Николе и армијски генерал југословенске војске (1926), члан Војног савета и ађутант краља Александра Карађорђевића у војсци Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Проглашен је и за почасног војводу.

У Првом балканском рату (1912) је командовао Источним одредом, а у Другом балканском рату (1913) је био на челу дивизије. На почетку Првог свјетског рата био је начелник црногорске Врховне команде, затим командант Херцеговачког одреда и Рашке војске. За начелника Врховне команде је поново постављен 17. јануара 1916. После капитулације црногорске војске одведен је у заробљеништво. Од 1919. године је примљен у војску Краљевине СХС, а 1926. је унапређен у чин армијског генерала добивши и титулу почасног војводе.

Јанко Вукотић је из познате породице Чева, која је у сродству са краљевским домом Династија Петровић - Његош. Његов отац сердар Станко Машанов Вукотић, син је Машана Вукотића и унук Перка Вукотића. Перко Вукотић имао је и сина Стевана, Машановог брата, чији син војвода Петар Вукотић је отац краљице Милене Петровић Његош, жене краља Николе Петровића Његоша. Сердар Јанко Вукотић био је братанац краљице Милене.

Након завршене Војне академије у Модени у Италији, постепено је напредовао по хијерархијским лествицама, што је битно допринело његовом свестраном и систематском усавршавању и стицању драгоцених искустава на командним и руководећим дужностима.

Бригадир је постао 1902. године, а 1910. је командовао Првом црногорском дивизијом. Од 1905. је члан Државног ратног савета, а пуну афирмацију достигао је у Балканским ратовима. У Првом балканском рату Јанко Вукотић командовао је Источним одредом, посебно се истакавши у операцијама у Рашки и Метохији, па је убрзо постао начелник штаба Врховне црногорске команде. У Другом балканском рату предводио је Црногорску дивизију у оквиру Прве србске армије против бугарских снага. Црногорска дивизија освојила је положаје на линији Пасаџиково-Калиманци и успешно садејствовала јединицама србске војске у Брегалничкој бици, прихватајући одлучујућу борбу против Бугара.

На почетку Првог свјетског рата био је начелник штаба Врховне команде Црногорске војске и командант Херцеговачког одреда, најјаче формације црногорске војске са око 15.000 војника. Херцеговачки одред је запосео линију Трубјела-Грахово-Крстац са циљем одбране Никшића. Одред је 8. августа 1914. прешао у офанзиву и угрозио аустроугарске положаје у Гацку, Автовцу, Билећи и Требињу. Међутим, аустроугарски противнапад седам дана касније је вратио Херцеговачки одред на почетне положаје.

Због бољег координисања акција србске и црногорске војске у црногорску Врховну команду као делегати послати генерал Божидар Јанковић и пуковник Петар Пешић. Јанковић је постављен за новог начелника Врховне команде, док је по реорганизацији црногорске војске Вукотић постављен за комаданта Рашке војске. Заједничка офанзива Рашке војске и јединица Ужичке војске је почела 26. августа 1914. Рашка војска је заузела Пљевља и Чајниче, а 11. септембра 1914. прешла Дрину. Крајем септембра 1914. црногорска војска је избила на Јахорину, Романију и Пале и угрозиле бок и позадину Аустроугара на Дрини.

Велики успех Јанко Вукотић постигао је у току повлачења србске војске и народа преко Црне Горе и Албаније. Тада је Рашка војска у садејству са снагама Прве србске армије успела да одржи 500 км дугачак фронт и у борби код Мојковца 6. и 7. јануара 1916. заустави и одбаци непријатељску офанзиву. На тај начин је омогућено несметано повлачење србске војске према лукама на Јадранском мору. Једно вријеме послије Мојковачке битке, провео је у затвору Болдогасон као заробљеник.

Преведен је у војску Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1919. као генерал. Од 1920. био је на служби у штабу 2. армијске области, затим командант шумадијске и босанске дивизијске области, од 1926. командант армијске области (III.).


С обзиром на то да није имао мушког потомка стасалог за бој, Јанко Вукотић је у све окршаје увек, као најближег сарадника, водио своју кћерку јединицу Василију, која је пре тога завршила Институт руске царске породице на Цетињу. Од кћерке дванаест година био је млађи син је капетан Вукашин Вукотић, ађутант краља Александра Карађорђевића, који је после Другог светског рата, живео у иностранству, где му је рођен син Јанко Вукотић, који данас живи у Подгорици.

Улице са његовим именом су назване у Чајничу, Крчедину, Бања Луци, Косовској Митровици, Источном Сарајеву, Београду и Сенти.