Мачков камен је за многе људе у Србији, али и Србе уопште нажалост један непознат термин за који морају користити модерне технологије да би сазнали зашто је он толико битан за нашу националну историју... Уствари, он је познат само у Крупњу и Лозници, где се у септембру 1914. године одриграла једна од најжешћих битака Великог рата, када су аустроугарски и србски војници јуришали на тај "плато смрти", јер ко овлада њиме, контролише Шумадију.

Прошле године, пар чланова Колубарске бригаде је отишло први пут на Мачков камен, код Крупња да се поклоне сенама јунака који су пре више од једног столећа бранили своју нејач и своју домовину од солдата које је Бечки двор послао са циљем да сломи и уништи заувек Србство. Међутим, умећем србских војвода, пре свега Петром Бојовићем и јунаштвом официра и војника Краљевине Србије њихов погани план је осујећен. И данас се после толико времена памте оне чувене речи официра Душана Пурића, комаданта 4. пешадијског пука „Стеван Немања“ из Ужица, са којима је охрабрио своје ратнике:

"Војници, ми смо овде дошли да гинемо за oтаџбину... Командири испред својих водова и чета, команданти испред својих батаљона, а ја ћу испред свих вас. За мном! Јуриш! За краља, слободу и отаџбину!"

Потпуковник Душан Пурић је нажалост погинуо тог последњег дана борбе на Мачковом камену, али су те његове речи дале велик морал свим србским ратницима... а записана су да се и поколења имају коме дивити. Како су после Првог светског рата, стручњаци рачунали на Мачковом камену, је на сваком квадратном метру било по 6 изгинулих војника, више него на Косову Пољу 1389. године.

Вођени тим идеалима, пар чланова Колубарске бригаде село је у један аутомобил и запуцали 170 км до Крупња, преко Шабца, где смо кратко свратили да нешто презалогајимо. Заправо свратили смо по Шабчане, наше пајтосе са ранијих маршева, а онда сви скупа правац планина Јагодња.

Уз пут смо имали мало и прашине и одроњавања пута, али је време било више него погодно за путешесвије. Тако смо ми неки минут после 11 сати стигли на Мачков камен, где су свештеници СПЦ већ почели служење парастоса за србске војнике који су животима плаћали нашу слободу.

Након парастоса, пуштена је преко разгласа србска химна "Боже правде". Уследило је полагање венаца од општинских чиновника и локалних удружења поштовалаца србских ослободилачких ратова у 20. веку. А онда су глумци локалног аматерског позоришта одиграли имитацију повлачња србске војске са Мачковог камена, односно како су разговарали један наредник и један редов из земљорадничке породице.

Затим је господин Драган Грујић, одржао јавни историјски час о томе шта се дешавало у Шумадији пре 102. године, где је главни аспекат био на планини Јагодња, тачније Мачков камен.

Након завршетка церемоније посетио нас је професор Сретен Цветојевић и поклонио нам је цд у који је он уложио највише труда поводом 100. годишњице битке на Мачковом камену, снимајући документарни филм "Овде ни птице више не певају". Направили смо и пар фотографија.

Били смо такође позвани "код крста", то је место мало подаље спомен костурнице, где се за време ове битке налазила пољска болница србске војске. Од једне аустроугарске гранате ту је погинуло 97 рањеника и болничара. Поред нас ту је било и доста деце из крупањске школе, као и представници општинских власти. Занимљив разговор у који смо се укључили ми и Шабчани, а остварени су и драгоцени контаки. Надам се да ћемо успети нешто да реализујемо од тога на радост млађих нараштаја.

Позвани смо код Шабчана у њихову резиденцију на клопу, па смо кренули даље. Иако смо ми већ доручковали роштиља, јели смо опет код њих. После клопе мало смо и продиванили, више смо збијали шале на тему неких папира, потписа, фотеља, мандата, председника и др. Пошто је Бане имао неких обавеза, дижемо сидро и крећемо за Београд.

Занимљив дан са драгим људима, а нешто смо чули, видели и научили. То је оно што нам је и даље водиља од самог почетка.

chule
25.9.2016.