Постоје моменти када је човек срећан, када је поносан што је део нечега... на пример, када имаш славну историју, јунаке, битке, али не нешто у Средњем веку или Праисторији, већ нешто што се дешавало пре само 100 година. Твоји дедови и прадедови су били део тога. Могао си да чујеш приче из прве руке.

Данас је било обележавање 100. годишњице од одбране Београда 1915. године, када су аустроугарска и немачка војска извршиле агресију на Краљевину Србију, желећи да је униште по сваку цену.

Српска Врховна команда и влада Краљевине Србије доносе одлуку да се повуку ка југу, на грчко острво Крф, преко албанских планина. Престолницу Србије – Београд остао је да брани један мали пук, који је како рече мајор Драгутин Гавриловић је избрисан. Ти војници су гинули и бранили своју отаџбину, давали су оно највредније – своје животе.

Имам утисак да данас многим људима који у оваквој Србији живе, причају српским језиком то није важно. Не само да није важно, него их не занима ама баш ни најмање. Пре их занимају којекакве будалаштине из туђих живота него овакве ствари. После се чудимо зашто стално тумарамо у мраку.

Баш из тог разлога, хтео сам данас када је лепо време да дан проведем ван затворених просторија и да наравно нешто научим. Пут ме навео на само ушће Саве у Дунав, где се налази споменик браниоцима Београда 1915. године. Када смо већ код тога... Невероватну срамоту сам осећао данас, нико од тридесет људи колико сам питао на самој обали мајора Драгутина Гавриловића, није имао појма где је тај споменик. Ама баш нико. Да сам их питао где су тениски терени “Новак Ђоковић“ сви би ко из топа рекли где је то.

А споменик се налази тик уз те терене. С тим да је то јад и беда од споменика који је направљен нашим јунацима, али данас да питате седмаке и осмаке у београдским основним школама за локацију и уопште херојску одбрану Београда, не знам да ли би 2% могло да вам каже нешто у детаље. Најгоре што ни њихови родитељи и учитељи немају појма, па како онда да они имају појма.

Из удружења “100 година касније“ ту су око 14 сати организовали парастос и полагање цвећа. Ја сам окаснио десетак минута, јер сам имао неких обавеза, а они су већ отишли до споменика код православне цркве Ружице, на Калемегдану. Било је речи о самој бици тј. одбрани Београда, односу снага аустроугарских и српских трупа, како то изгледа када се борбе воде у граду, а не на планини и др.

Затим је нас 40-ак људи аутобус превезао до Новог гробља у Рузвелтовој улици. Било је пар гостију из Русије (студенти). Ту смо пронашли велики споменик ратницима Краљевине Србије 1912-1919, који се налази изнад спомен-костурнице. Речено је и овде колико смо недостојни предака. Тај споменик је првобитно планиран да буде у самом центру града. Изграђен је 1931. године, у време када је Краљевина Југославија имала диктатуру. Одлуком тадашњих власти споменик је премештен “за рад виших интереса“ на тадашњу градску периферују. А ти виши интереси су се огледали у томе да се не замерамо са “браћом“ Хрватима, јер су они рат почели на страни наших непријатеља, односно Беча и Берлина.

Ушли смо доле у крипту спомен-костурнице где је исписано на хиљаде имена јунака који су ту сахрањени. Помолили се, запалили свеће и очитали "Оченаш".

Обишли смо и споменик војницима Царске Русије и руских бегунаца (Белогардејаца) из Русије током Октобарске револуције 1917. на Новом гробљу, које је уједно и највеће руско гробље ван Русије.

Још једна ствар ми је “упала у уво“, а то је што говорници рекоше, да ондашњих угледни људи, нису своје синове, па чак и јединце склањали и сакривали, већ баш напротив они су их бодрили да иду са својим вршњацима у војску и да бране своју отаџбину. Звучи невероватно из данашње перспективе, зар не?

Већ је сумрак падао, па је било време за полазак кућама.

Опет се исто питам: Су чим ћемо пред Милоша и Лазара?

chule80
4.10.2015.