Живојин Мишић (1855-1921) је био србски војвода, који је дао немерљив допринос у ослободилачким ратовима Краљевине Србије крајем 19. и почетком 20. века.

Имао је тешко детињство јер је одрастао на селу у руралној средини, али се школовао у Крагујевцу и Београду. Напредак му је био у сталном успону. Након Мајског преврата 1903. године је удаљен привремено из службе, јер су љубомборне колеге тврдиле да је лојалан династији Обреновића.

Његове две најпознатије и пресудне битке су биле: Сувоборска тј. Колубарска 1914. године, као и пробој Солунског фронта 1918. Тада је не само показао познавање србског менталитета, већ и довољну дозу луцидности с обзиром на околности како је исправно доносио одлуке у тешким моментима.

Мишић је био неко ко је врло строг али правичан према својим подређенима, док није имао страха да пред регентом каже шта заиста мисли.

Због заслуга од народа је сматран за легенду, а спада у најодликованије србске официре са укупно 35 ордена.

Његова породица је имала злу коб после његове смрти. Сахрањен је на београдском Новом гробљу (Звездара).

Његов животни мото је био: "Ко сме тај и може! Ко не зна за страх тај иде напред!".

ЖИВОТОПИС

Рођен 7. јула (19. јула по новом календару) 1855. године од оца Радована, земљорадника и мајке Анђелије (рођене Дамјановић) у селу Струганику надомак ваљевске Мионице. Мишићеви родитељи имали су тринаесторо деце, од којих су двоје биле девојчице.

Живојин је био 13. дете и када се родио, само осморо његових браћа (Никола, Ивко, Теодосије, Лазар, Василије и Теодор) и сестара (Тодора и Живана) је било живо.

Преци Живојина Мишића су се доселили у Струганик крајем 17. или почетком 18. века из црногорског села Тепца које се налази на јужним обронцима Дурмитора. Породица Мишић је презиме добила по имену Живојиновог деде – Миша Каљевића.

ПОРОДИЦА

Оженио се 1884. године са Лујзом Крикнер, ћерком богатог немачког индустријалца. Упознали су се на официрском балу и била је то љубав на први поглед. Мишић не само да је био добар стратег, већ је био шмекер. Њен отац се противио њиховој вези, јер је сматрао да Мишић ништа не вреди, ако има малу официрску плату.

Лујза му је родила шесторо деце, синове: Радован, Александар и Војислав... као и три кћери: Елеонора, Олга и Анђелија.

Супруга Лујза је 1943. године крштена у православној цркви и узела име Магдалена.

Син Радован му је умро у немачком заробљеништву, пошто је заробљен у Априлском рату 1941. године код Фоче. Његови посмртни остаци су пренети у отаџбину тек 1968. Александар је био управник Врањанске банке, са чином резервног мајора и стрељан од Немаца код Ваљева у децембру 1941. Војсилав је био инжињер Агрономије и партизански борац за време Другог светског рата, али је касније утамничен на Голом отоку.

ШКОЛОВАЊЕ И КАРИЈЕРА

На самом почетку своје четрдесетогодишње службе, био је учесник србско-турских ратова (1876-1878), као питомац-наредник, касније потпоручник. У тим ратовима стекао је прва ратна искуства. Поред четворогодишње Артиљеријске школе завршио је школу гађања у Бруку (Аустроугарска) на Лајти и двогодишњу припрему за генералштабну струку.

Такође је учествовао и у краткотрајном србско-бугарском рату 1885. године.

Пуних шест година поред редовних дужности предавао је стратегију на Војној академији.

Након Мајског преврата (1903.) био је приморан да се пензионише у чину генералштабног пуковника, пошто је сматран превише блиским свргнутој династији Обреновића, али је реактивиран 1909. током анексионе кризе на лични захтев начелника Врховне команде генерала Радомира Путника, који га је учинио својим помоћником.

Мишић је помогао генералу Путнику да састави ратни план у евентуалном рату са Аустро-Угарском.

БАЛКАНСКИ РАТОВИ

Живојин Мишић је такође био помоћник начелника штаба Врховне команде (1912-1913) , генерала Путника... Заправо, постао је његова "десна рука". Непосредно је сарађивао на планирању и руковођењу операцијама против турске Вардарске армије, због чега је после Кумановске битке унапређен у чин генерала.

Посебно се истакао правилном проценом ситуације првога дана битке на Брегалници, када је србска Врховна команда у Скопљу разматрала питање на којој линији ће примити одсудну битку. Усвајање његовог предлога имало је пресудан утицај на даљи ток и коначан исход одлучујуће битке Другог балканског рата.

Покер асова који је сломио четири царства у 20. веку:
Путник, Мишић, Степановић и Бојовић

По завршетку овог рата, Мишић је по други пут пензионисан на исти начин заслугом официра припадника Црне Руке.

ВЕЛИКИ РАТ

Међутим, пред само избијање Првог светског рата, опет је био реактивиран и постављен за помоћника начелника штаба Врховне команде. Током Колубарске битке у новембру и децембру 1914. године, генералу Живојину Мишићу је предата команда над Првом армијом, која је тада била у врло тешкој ситуацији. Мноштво војника је било психички растројено, уморно, док и муниције за артиљерију готово да није више било.

С друге стране аустроугарске јединице имале врло добар учинак и стално напредовање. Штавише, они су 1. децембра ушли у Београд, а наредни дан су направили велику фешту (славље) где су пијанчили до зоре. Послат је телеграм у Беч у коме су навели да је питање часа када ће Србска војска капитулирати, а они ће лагано стићи до Ниша.

Највише захваљујући његовим личним напорима и знању Прва армија се од јединице у расулу претворила у формацију способну за борбу. Живојин Мишић је инсистирао на дубљем повлачењу, скраћењу фронта целе србске војске, којим би се осталим армијама дало времена за одмор, попуну залиха и снабдевање. То његово коцкање се исплатило пошто је аустроугарска војска превише раширила своје линије, па је тешко поражена у потоњем србском контранападу.

У зору 3. децембра креће ураган србске артиљерије која је добила коначно муницију од Француза преко Грчке, при чему је то све стигло да се препакује (пошто су гранате биле 2.5 мм веће) у војној фабрици у Крагујевцу.  Пукови 1. србске армије су одморни и сити кренули у такав јуриш да аустрогари нису знали шта их је снашло. Фронт је пукао на више места после жестоких борби и Аустроугари од слављеника преко ноћи постају губитници. У паничном бегу креће бежање ка Дрини и Сави. Врло брзо је генерал Оскар Поћорек издао наређење да се све јединице повуку у Босну, пре него што их униште.

На белом коњу краљ Петар I Карађорђевић је 15. децембра умарширао у престоницу. Тиме је окончана једна од најзначајнијих битака не само Великог рата, већ и наше ратне историје.

За заслуге у тријумфу, Мишић је децембра 1914. године унапређен у чин војводе. Касније, у америчким војним уџбеницима је забележено да ниједан војни стратег није давао прецизније коте него ли Мишић. Он је познавао не само терен већ и карактер србског војника тј. сељака.

Након новог здруженог напада немачке, аустроугарске и бугарске војске на Краљевину Србију у октобру 1915. када се србска војска повукла на Косово и Метохију, Живојин Мишић је предложио да се изврши контранапад.

Овај предлог су одбили остали комаданти армија на састанку у Пећи и уследило је повлачење. Управо та Србска голгота преко Албаније је однела најмање 250.000 живота. Касније процене и анализе су биле такве да би у евентуапном контранападу изгубили четири пута мање жртава, плус што не би било жртава су Топличком устанку.

Након овога Мишић је предао команду Прве армије и отишао на лечење у Француску. Средином 1916. поново је постављен за командата 1. армије која је зауставила и натерала на повлачење бугарску војску и у битци код Гоничева ослободила Битољ.

Пред крај рата у јуну 1918. заменио је формацијско место са генералом Петром Бојовићем и постављен је за начелника штаба Врховне команде. Командовао је србском војском приликом пробоја Солунског фронта у септембру исте године и за два и по месеца је ослобођена Краљевина Србија.

Штаб Прве армије на Солунском фронту јуна 1918.

Мотивациони говор Живојина Мишића војницима Прве армије у септембру 1918. године пред пробој Солунског фронта:
- "Сви команданти, командири и војници треба да буду прожети идејом од брзине продирања зависи цео успех офанзиве. Та брзина је у исто време и најбоља гаранција против изненађења, јер се њоме постиже растројство непријатеља и потпуна слобода у нашим дејствима.

Треба дрско продирати, без починка, до крајњих граница људске и коњске снаге. У смрт, само не стајте! С непоколебљивом вером и надом јунаци напред у отаџбину!"...

ПОСЛЕ РАТА

По завршетку Првог светског рата Мишић је живио у Београду и писао књиге у којима је еволуцирао успомене. Званично је демобилисан 5. маја 1920. године.

У марту 1919. године Мишић је службено боравио у Загребу три дана, пошто су словеначки и хрватски политичари имали низ сепаратистичких планова на штету Срба, који су ослободили све од Драве до Јадрана. Из тога је настала контраверзна тврдња, која никада није поткрепљена конкретним доказом о извештају за регента Александра I Карађорђевића у коме се наводно говори како је војвода Мишић отишао у западне делове тек створене Краљевине СХС, па да је тамо разговарао са 2.000 Хрвата који су му говорили како су они за независност. Па је наводно Мишић рекао Александру: "Нећемо се ми са њима усрећити".

Живојин Мишић је имао један жесток разговор са регентом Александром који је поседовао велику дозу сујете, јер је мислио да може према својим војводама да се понаша као према кућним љубимцима. Десило се да је од Мишића тражио неки податак у његовој канцеларији који је он чувао у архиви. Дошло је до свађе у коме је речено Мишићу да не зна ништа. Тада је запрепашћени регент Александар добио муњевит одговор од војводе Мишића:
"Ја ништа не знам? Па зар ви то тек сада видите, после Мионице и после Сувоборске и Колубарске битке, после Битоља и Кајмакчалана, после Доброг Поља и заробљавања маршала Макензена и после Словеније.
Види се колико сте ви видовит када тек сада запажате да ја ништа не знам. Чудим се и не могу довољно да се начудим што ме још држите и трпите на овом месту. Постарајте се да за ово место нађете погодније лице које више зна, а ја онако мислим да ми овде више није место...".

Након неуспелог лечења у Паризу, Живојин Мишић се вратио у Београд. На Врачару у санаторијуму је имао велику пажњу и топлину особља које га је пазило.

СМРТ И САХРАНА

На Јовањдан 1921. године у Београду је престало да куца срце Живојина Мишића. Његове последње речи су биле:
- "Општа ситуација је повољна... непријатељ се повлачи на свим правцима".

Био је ово велики шок за све Солунце, његове саборца и чланове Соколских друштава. Они су знали да им је отишао ослонац, веровали су у свог војводу, више него у краља.

На сахрани се окупило мноштво народа и војске. Сви су желели да одају последњи поздрав и захвалност човеку који је дао немерљив допринос слободи народа који је вековима био окупиран од завојевача.

Испред цркве је говор одржао војвода Петар Бојовић... а како је поворка одмицала тако су и друге значајне личности тог времена опраштали се од славног Мишића.

Споменик му је откривен 3. децембра 1922. године на Новом гробљу (Звездара), док је славни 17. пешадијски пук Дринске дивизије понео његово име.

ЗАОСТАВШТИНА

Од стране енглеског краља Џорџа V. награђен је титулом енглеског сера (господина).

Иначе Живојин Мишић спада у наше најодликованије официре, јер је добио 18 домаћих и 17 иностраних одликовања, укупно 35.

Као најзнаменитији војсковођа Првог светског рата и ратне историје Србије од свог народа сматран је за легенду.

Рекли су о Мишићу

Лојд Џорџ, председник Владе Енглеске упућене депешом војводи Живојину Мишићу и српском народу:
„Срби, које је предводио један од најталентованијих војсковођа овог рата, фелдмаршал Мишић, извели су пробој фронта с неодољивим јунаштвом. Навала Срба на непријатеља који је био укопан у стену изнад њих представља један од најсјајнијих подвига овога рата...“

Одломак из часописа „Пијемонт“ од 20. септембра 1913.
„Мучки, без обавештења јавности, као плод партијске ћудљивости и као жртва министарског савета, одсечен од војничког стабла и безочно стављен у пензију ђенерал Живојин Мишић“.

Анри Барбије, ратни дописник париског „Журнала“:
„Врховна команда — то су Путник и Мишић. Путник као обазрив човек није ништа остављао непредвиђено. Што он није видео, запазио је његов помоћник Мишић“.