Варовничка битка једна од борби које су водиле војске Краљевине Србије и Аустроугарске монархије као део Колубарске битке у децембру 1914. године током Првог светског рата на ширем подручију града Младеновца, југоисточно 60 км од Београда. Ова битка је имала значај јер је србска војска заштитила своју залеђину, односно десно крило фронта и наставила да гони непријатеља.
Оно што ову битку чини изузетном јесте што су је добили трећепозивци, већином старији војници од 50 година против три пута бројнијег непријатеља, а о жестини борбе говори да је једно брдо добило назив: Касапско брдо. Број погинулих није утврђен, али се процењује да их је више хиљада оставило своје кости на падинама Космаја.
Нажалост, требало је да прође 70 година да би се ту на Варовници подигло спомен-обележје јунацима србске војске који су остварили велики подвиг.
ПРЕТХОДНИЦА
У лето 1914. године, Аустро-Угарска монархија је искористила Сарајевски атентат односно убиство аустријског престолонаследника Франца Фердинанда од припадника Младе Босне (Гаврило Принцип, Богдан Жерајић и др.), као изговор да нападне Краљевину Србију, чиме је отпочео Први светски рат.
Послата је депеша из Беча коју ниједна суверена држава не може да прихвати. Тако је крајем јула 1914. Аустро-Угарска објавила рат Србији. Црногорски краљ Никола I Петровић и руски цар Николај II Романов одмах су послали поруке у коме је речено да ће помоћи Србима... Исто тако немачки цар Вилхем II је склопио војни савез са Бечким двором.
Први удар солдата Бечког двора био је у Мачви, када су аустро-угарске јединице под командом Оскара Поћорека прешле реку Дрину и извршиле стравичне злочине тј. геноцид над српским цивилима у Шабцу, Лозници, Осечини, Крупњу и др. Српска војска под командом генерала Степе Степановића је силовито одговорила на ову агресију и после девет дана крвавих борби остварила велику победу у Церској бици августа 1914. године.
Савезници су, одмах после победе у Церској бици, издали директиву Српској Врховној команди, да изврши са својим снагама пробој у Срем и тако одвуку Аустро-угарима што више јединица. Тако је и било, али се неуспешно завршило на Легет Пољу, 6. септембра 1914. код Сремске Митровице, када су настрадали војници Тимочке дивизије.
Аустро-Угарска војска је поново напала Србију у долини реке Јадар и Подрињу... на Гучеву 6. септембра 1914. и касније на Јагодњи, односно Мачковом камену 19. септембра 1914. где су аустро-угарске снаге значајно успорене и заустављене.
Аустро-Угарска је наставила са реорганизацијом своје балканске војске и попуном нових јединица, те нови удар је направљен 16. новембра 1914. на Сувобору, чиме је отпочела сташна Колубарска битка.
ТОК БИТКЕ
Аустроугарска војска је 16. новембра 1914. године наставља са нападнима на Краљевину Србију чиме је започела Колубарска, односно Сувоборска битка. Србска војска по наредби Врховне команде после заустављања аустроугарске војске на Мачковом камену се повлачи на десну обалу Колубаре и ту се утврђује код Љига. Такође, издаје се наредба да се Човка и Враче брдо код Лазаревца морају чувати по сваку цену. Воде се огорчене борбе са непријатељем и наређује се повлачење према Горњем Милановцу и ново утврђивање. Човка и даље није пала.
Аустроугарске трупе су 1. децембра 1914. године заузеле Београд, и већ наредни дан правиле славље и параду, а о свом успеху известиле Бечки двор. Генерал Живојн Мишић, командант Прве армије одморио је своју војску, подело дупле оброке хране и дао им нове опанке.
Србска контра офанзива креће у зору 3. децембра 1914. године што је било Аустроугарима велико изненађење. Воде се жестоке борбе на брду Кременица у лазаревачком селу Бистрица, где Гвоздени пук пробија фронт и почње повлачење Аустроугара.
Оскар Поћорек, командант аустроугарске војске на Балкану видевши шта се дешава, покушава очајнички потез да србској војсци зађе иза леђа, па шаље своју Пету армију да хитно заузме Младеновац и да створи услове за напад србским снагама иза леђа, фактички слом Прве србске армије. Војвода Радомир Путник, главнокомадујући србских снага наредио је 5. децембра 1914. године и Тимочкој дивизији да се што пре упути ка Младеновцу и појача одбрану Варовница.
На тој линији фронта око Младеновца налазиле су се најслабије србске снаге посматрано кроз квалитет и опремљеност, највише трећепозивци старији од 50 година. Борбе са Аустроугарима на Варовници су отпочеле 6. децембра 1914. године, трајало је 4 дана... а најжешћи окршај био је 8. децембра 1914. године.
Србски војници из околних села овде су бранили своје домове и своје породице. Само неколико месеци пре Варовничке битке аустроугарски војници су на територији Мачве, Јадра, Рађевине и Поцерине починили ужасне злочине над цивилима (углавном Хрвати). Ове вести брзо су стигле и до бранитеља Варовница. Знали су србски домаћини шта ће бити ако непријатељ пробије линију фронта: убиства, пљачке, палеж, силовања. Зато се на овом брду и горе на Космају србски војник се није борио за славу и престиж, он се борио за своју кућу, за своју њиву и децу.
Командант србских снага на Космају био је пуковник Јован Ивковић. Са својим помоћницима потпуковником Антонијем Милошевићем, комадантом варовничког батаљона и Душаном Туфегџићем командантом космајског батаљона спремио је замку Аустроугарима, тако што је поред ископаних ровова наредио да се испред постави глогово трње, што се показало далеко боље од бодљикаве жице које је требало да послужи као последња линија одбране пред борбу "прса у прса".
Аустроугарски војници нису успели да бајонетима пробију жилаво глогово пруће, након чега је уследио јуриш и бацање бомби трећепозиваца, због тога се један од потеза на Варовницама зове Касапско брдо.Непријатељ је заустављен, а затим од трупа одбране Београда Друге и Треће армије прогнан преко реке Саве.
Наредба која је стигла из аустроугарске команде најбоље осликава учинак србске војске ...
"Све је било узалуд, више се немојте напрезати, морамо се повлачити".
Борбе су настављене на том делу у космајским шумама све до 10. децембра 1914. када су Аустроугари побегли према Обреновцу.
Србска војска је и на другим деловима фронта, који је био око 170 км дугачак од Београда до Ужица, да пробија фронт и гони непријатеља. Аустроугарске трупе су 12. децембра 1914. су отпочеле повлачење у Босну преко Саве и Дрине које се завршило 14. децембра 1914. године, а наредни дан србске трупе су умарширале у Београд и ослободиле га.
ЗНАЧАЈ
Колубарска епопеја је једна од најславнијих војних прича нашег народа, а Бој на Варовницама је један од најжешћих борби Колубарске битке. Србија је опстала упркос свему и осрамотила још једном црно-жуту монархију, која је словила за једну велику европску силу.
До наредног напада Аустроугарске којој је помогла и Немачка потрајало је 10 месеци. Нажалост, после Колубарске битке завладала је епидемија пегавог тифуса, који је однео хиљаде живота.
ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
На Варовницама у младеновачкој општини је тек 1984. године на седамдесету годишњицу битке подигнут споменик јунацима ове битке од стране општине Младеновац и Удружења за неговање традиције ослободилачких ратова 1912-1918 овог краја.
Последињих година Општина Младеновац ту редовно одржава 8. децембра пригодне манифестације посвећене јунацима србске краљевске војске.
Марко М. Стојановић је објавио једну књигу "Космајско-Варовничка битка 1914".