Стазама Колубарске битке 26.11.2022 - kolubarskimars.rs

 

19. јануар 2023.


СТАЗАМА КОЛУБАРСКЕ БИТКЕ 26.11.2022



Од како је Србија 1878. године на Берилнском конгресу добила међународно признање, Бечки двор није благонаколоно гледао на то, напротив, хтео је да своје југо-источне границе помери до Босфора - Операција Продор на Исток. Само три године касније укинута је Војна Крајина јер се увидело да Османска империја пропада... током 1908-1909 је уведене су нам сакције, што је остало забележено у историји као Анексиона криза. Ни то није сломило Србе, већ их је учврстило у намери да морају ослобађати своје вековне просторе од свих завојевача.

У Балканским ратовима Срби свој барјак доносе у Скадар и Драч, Охрид и Дебар, Скопље и Куманово, Прилеп и Битољ... долазе све до Јадранског мора. Али априла 1913. Енглеска подржава Аустроугарску у намери да се Срби морају повући до Проклетија. Већ тада је било јасно да Бечки двор спрема се за рат, односно навалу широких размера.

Видовдански атентат у Сарајеву 1914. који су извршили Гаврило Принцип и чланови револуционарне организације Млада Босна је само искориштен као добар изговор за напад. И заиста, већ почетком августа две армије (Пета и Шеста) са преко 250.000 солдата се нашло у источној Посавини и читавом Подрињу спремни да прегазе Краљевину Србију. Истовремено, у БиХ су почела хапшења, ликвидације и прогон свега што има везе са Србством и Православљем.

У првом удару, аустроугарски војници су у Мачви, Рађевини, Јадру починили читаву ниску злодела када су за десетак дана убили на најстрашније начине најмање 1.250 Срба тј. жена, старчади, мушкараца... а нису имали милости ни према деци. Злочина би било и више, да србска Друга армија под командом генерала Степе Степановића није разбила окупаторске снаге током Церске битке и протерала их преко Дрине у Босну.

Ипак, генерал и босанско-херцеговачки гувернер Оскар Поћорек удара поново у зони Гучева, Јагодње, Бање Ковиљаче где се воде огорчене борбе, у којима његови пулени остварују пирову победу. Врховна команда Србије са зебњом прегруписава снаге, јер је већ средином новембра 1914. уследио нови жесток удар у околини Сувобора и Рајца... тако је почео пакао Колубарске битке.

Ситуација након две недеље међу србским јединицама је била више него тешка, заправо била је застрашујућа. Хладоћа је донела промрзилне, хиљаде је мртвих и рањених, муниције нема, а хране још мање. Дезертерство је бивало све израженије. Србски регент и врховни командант Александар I Карађорђевић је био у пат позицији. Није било друге него да пусти генерала Живојина Мишића да покаже своје умеће...

За почетак је наредио да се Прва армија одвоји из борби и повуче на пристојну удаљеност. Друго, војници су морали бити у топлом и добити дупле порције хране. Треће, француске гранате су биле у Крагујевцу преправљене, јер су нам послали преко Грчке дуже 2.5 мм... Четврто, аустроугарске дивизије су се заглавиле у блату Колубаре што и јесте била Мишићева замисао. Пето, широки фронт је морао бити сужен, јер нисмо имали толико војника, а ни артиљерије. Шесто, у Београду који је био препуштен аустроугарској војсци била је парада тј. славље 2. децембра 1914.

Да би наредно јутро уследио силовит контранапад Прве армије... србски пукови јуришају као прави осветници и воде се љуте борбе од око Ваљева, Љига, Обреновца... истовремено два одреда са трећепозивцима су код Младеновца на Варовници заштитили десни бок 7. децембра. То је био преломни моменат Колубарске битке, односно прилика да Дунавска дивизија под командом Миливоја Анђелковића Кајафе потпуно разбије непријатеља код Конатица. Фронт пуца, а аустроугарске снаге у паници и расулу се повлаче ка Босни.

Укупни губици Србске војске су били око 22.000 погинулих и несталих, а преко 90.000 рањених. Код Аустроугарске војске су бројке биле још веће.

Већ 15. децембра 1914. краљ Петар I Карађорђевић је поносно умарширао у Београд, а Живојин Мишић бива награђен са титулом војводе. Тиме није завршен Први светски рат, већ само његов почетак. Наредне године су донеле још већа искушења и страдања.

*   *   *

Колубарска битка је епопеја, у којој су наши славни преци борили се за потомство да остану Срби и да причају својим језиком, носе лепа имена својих славних прадедова, чувају своја имања и породице, славе крсну славу, Божић, Васкрс... Заиста, не памти се да је бројчано мали народ успео да за шест година чак четири царства разбије у парампарчад. Такође, Срби су у Колубарској бици остварили велики тријумф иако им је била предвиђена капитулација. Та вест је одјекнула широм света.

Касније дешавања у 20. столећу бивају врло чудна и прилично замршена, почевши од југославенских идеја и стварања  државе са ткз. браћом, преко Другог светског рата, затим абдикације и подела земље на републике и покрајине, па до разбијања нашег националног корпуса увођењем нових нација...итд.

Тек почетком 21. века свест у Србаља мало више креће да се одмагљује и расветљава. Када је осванула 2014. године почело се са обележавањем Стогодишњице Великог рата. Била је то прилика да се многи појединци, удружења, институције укључе и дају допринос одавање захвалности славним прецима, али истовремено и да осветле пут потомцима.

Тако је и Планинарско-спортско друштво "Ћира" из Лајковца покренуло своју акцију 'Стазама Колубарске битке'. Циљ је био упознати планинаре других крајева са историјом која нам је деценијама била замрачивана и замагљивана. Како ми нисмо у могућности да ове године организујемо наш Колубарски марш, то смо одлучили да се прикључимо догађају у Лајковцу.

Изјутра, тек што је свануло ми крећемо пут Ибарске магистрале. Долазимо на договорено место, код 'ФК Димитрије Туцовић' и ту паркирамо наш аутомобил. Мислио сам да никог нећу знати, али се преварих. Мало, мало... па неко искочи из масе да ме поздрави. Већ око 09:00 сати је формирана колона и сви се поредасмо три по три...

Ранац тежак као туч понесох на леђима, док Владо узе свој барјак и фотоапарат у рукама. Диванили смо ми у колони углавном о темама везано за Велики рат и наше славне претке. Спомињали летошње путешесвије на Кајмакчалан, па Гучево...итд.

На првој паузи три мушкарца одвена у униформе и традиционалне ношње су стали са заставама да се сликају планинари са њима. Када ја извадих ону малу заставу КОЛУБАРСКА БРИГАДА, приђем њима. Један ме повуче за рукав и пита: "Јеси ли ти Чуле?". Потврдно одговарам и сетих се човека кога сам заправо знао са друштвених мрежа.

И други људи добили жељу да се сликају са нашом заставом, поготово из Србске Босне: Приједор, Бањалука, Брод, Козарска Дубица... али било их је и из Прибоја, Ваљева, Новог Сада. У почетку не видех малишане, те прва помисао ми била да је све ово џабе. Међутим, после се почеше и дечаци и девојчице мајати по колони, што ме заправо силно обрадовало.

Након доброг пешачења ми дођосмо и на брдо Човка. Можда већина и није знала, али то место је у јесен 1914. године била црвена линија Србије. На том брду је хиљаде младића нашег рода оставило своје кости. Уствари, најжешћи окршаји Колубарске битке су ту вођени. Човка није пала, а зато је Прва армија наплатила свој дуг 14. децембра те године.

Тамо смо и ми развили наш транспарент КОЛУБАРСКА БРИГАДА, јесте повелик, да не може ту баш да стане, али смо се триковима довијали и успели у нашој намери. И ту ме човек познаде из школских дана, још са Булбулдера, а нисмо се деценијама видели.

Настављамо даље, па отиђосмо и на Враче брдо, такође место где су се водили жестоки окршаји са Аустроугарском војском. Иначе ту је и Димитрије Туцовић пао, па је њему подинут споменик.

Спуштамо се лагано до цркве Св. Ђорђа. Ту је била повећа пауза. Свештеник је држао парастос, а касније и беседу, девојчице са виолинама су певале химну, свирале етно песме... Приказана је изложба, а ту ми је привукла пажњу једна сличица са паноа. Наш одлазак на Кајмакчалан из 2017. године, што ми је баш загрејало срце. Схватите да сте одавно на правом путу.

Овде да поменем и ову Светођорђевску цркву. Нама је 2018. године пети Колубарски марш управо кретао одатле. Маршута је била врло слична овој данашњој, али то нема никакве везе. Обићи ова света места, натопљена крвљу наших предака је врло важно за развијање националне свести

Најпосле се сви спустисмо на почетак, до игралишта. Тамо је био уприличен ручак, додела захвалница, дружење...

Како су нама стизале поруке од куће да не остајемо до мрака, то се ми нисмо превише задржавали, већ у ауто и правац Београд.

Како године пролазе, све више волим овакве ствари. Даће Бог да малци порасту па да крену са нама. Имаћемо много тога да им покажемо и испричамо, јер све оно што је нама прећуткивано, сада ће бити јасно и гласно речено. Да нам деца не расту слепа поред здравих очију. Нема више шта да се крије и немамо чега да се стидимо, јер свако воли своје, па и ми наше.

Док околни народи ћуте као заливени на тему Првог светског рата, јер уистину немају чиме да се похвале, ми сваки готово месец имамо разлога да се присетимо нечега. У томе и јесте разлика, нама слобода није пала са неба, нити је поклоњена.

 

Милан Чучковић
28.11.2022.






Посећено је: 221  пута
Број гласова: 0
Просек:


Tags:
CIRA LAJKOVAC
KOLUBARSKA BITKA
ZIVOJIN MISIC
VRACE BRDO
CELIJE COVKA
SRBSKA ARMIJA
NOVEMBAR 1914
PLANINARSKE AKCIJE
PRVI SVETSKI
VELIKI RAT


Оцените нам овај чланак:






ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ

Извештај са првог Колубарског Марша 14.12.2014

Извештај са Шестог Церског марша, 16.8.2015

Извештај са Мачковог камена 19.9.2015

Извештај са другог Колубарског Марша 13.12.2015

Извештај из Мојковца 07.01.2016

Извештај са Сретењског успона 15.2.2016