Србска војска на почетку Великог рата: Размештај по јединицама - kolubarskimars.rs

 

23. септембар 2019.


СРБСКА ВОЈСКА НА ПОЧЕТКУ ВЕЛИКОГ РАТА: РАЗМЕШТАЈ ПО ЈЕДИНИЦАМА

Краљевина Србија је у пролеће 1914. године заузимала површину од 98.938 квадратних километара. Обухватала је територију данашње Шумадију, источно Подриње, Драгачевску област, Тимочку Крајину, Косово и Метохију, Вардарску Македонију, Рашку област. Укупан број становника у то време био је око 4,7 милиона.

 


Подела на дивизијске области

Све до 1913. године Краљевина Србија је била подељена у пет дивизијских војних области:

  1. Моравска са седиштем у Нишу,
  2. Дринска са седиштем у Ваљеву,
  3. Шумадијска са седиштем у Крагујевцу,
  4. Дунавска са седиштем у Београду
  5. Тимочка са седиштем у Зајечару.

 

Након проширења после Балканских ратова организовано је још пет дивизијских области у Јужној Србији: Ибарска, Косовско-Метохијска, Вардарска, Брегалничка и Битољска (Манастирска), међутим њихово формирање је било у повоју. Током рата донекле успешно формиране су Брегалничка и Вардарска дивизија и неке јединице Битољске дивизијске области.

Свака дивизијска област се делила на три окружне пуковске команде, а оне на четири батаљонска среза. Дивизијска област је имала статус корпуса и регрутовала је две пешадијске дивизије (првог и другог позива), три пешадијска пука трећег позива, један ескадрон коњице, који је имао статус чете трећег позива и одређени број позадинских јединица ранга батаљона и ескадрона трећег позива.



Пешадијске дивизије
 

Пешадијска дивизија 1. позива је имала између 20 и 25 хиљада људи, од чега је било око 450 официра. У свом саставу је имала четири пешадијска пука првог позива,

  • један коњички пук (3-5 ескадрона... један ескадрон око 130 људи),
  • један пук пољске артиљерије (6-9 батерија са по четири топа),
  • један инжињеријски полубатаљон од две инжињеријске чете и телеграфско одељење,
  • колонску комору (муницијска комора са покретном артиљеријском радионицом, профијантска колона са пекарском, месарском и занатском четом, инжењеријска алатна колона, мостови трен, санитетска колона, марвени депо, војна пошта),
  • болничке чете са дивизијским превијалиштем и
  • четири пољске болнице (у сваком пуку по једна) и
  • једном марвеном болницом.

Свеукупно гледано, поред датог броја људи, дивизија је у свом саставу имала и преко 5.000 коња, по 1.500 волова и кола, 20 митраљеза, више од 30 топова, преко 20.000 пушака и карабина.
Војници у србској војсци су распоређивани у састав јединица према „позивима“ којима су припадали у зависности од година старости.

Постојала су 4 позива у које су разврстани сви мушкарци, војни обвезници:

  • Први позив – старости од 21. до 31. године – активна војска;
  • Други позив – старости од 32. до 37. године;
  • Трећи позив – старости од 38. до 45. године;
  • Последња одбрана – старости од 18. до 20. и од 46. до 55. године.


Први и други позив били су организовани у Народну војску и они су чинили оперативни састав србске војске, док су трећи позив и последња одбрана употребљавани за гарнизонске и стражарске дужности.

Пешадијска дивизија II позива је имала три пешадијска пука II позива, коњички пук (два ескадрона), један дивизион пољске артиљерије (3-6 батерија) и дивизијске службе које су биле мање у односу на оне у дивизијама I позива. Бројно стање дивизија другог позива износило је око 15.000 људи.

 


Пешадијски пукови

Пешадијски пукови регрутовани су такође према територијлном принципу у оквиру дивизијске области којој су припадали, тако да су се у јединицама налазили људи из истог краја. Практично су то били комшије, рођаци, пријатељи. У саставу једног пешадијског пука налазила су се 4 батаљона јачине преко 1100 људи, а сваки батаљон је имао по 4 чете, које су се састојале од по 4 вода, а сваки вод од по 4 десетине. Поред тога у сваком пуку је било по једно митраљеско одељење од 4 митраљеза. Пешадијски пук првог позива бројао је око 4.500 људи.

ДИВИЗИЈСКА ОБЛАСТ ПЕШАДИЈСКИ ПУКОВИ 1. ПОЗИВА ОКРУГ
Моравска   1. пешадијски пук "Милош Велики" Врање
  2. пешадијски пук "Књаз Михаило" - Гвоздени пук  Прокупље
  3. пешадијски пук  Пирот
  16. пешадијски пук "Цар Николај" Ниш
Дринска   4. пешадијски пук "Стеван Немања" Ужице
  5. пешадијски пук "Краљ Милан" Ваљево
  6. пешадијски пук "Престолонаследник Александар" Шабац
  17. пешадијски пук Ваљево
Дунавска   7. пешадијски пук "Краљ Петар" Београд
  8. пешадијски пук "Књаз Александар" Пожаревац
  9. пешадијски пук "Краљ Никола Први" Пожаревац
  18. пешадијски пук "Краљевић Ђорђе" Београд
Шумадијска    10. пешадијски пук "Таковски" Чачак
  11. пешадијски пук "Карађорђе" Крагујевац
  12. пешадијски пук "Цар Лазар" Крушевац
  19. пешадијски пук Крагујевац
Тимочка   13. пешадијски пук "Хајдук Вељко" Неготин
  14. пешадијски пук Књажевац
  15. пешадијски пук "Стеван Синђелић" Зајечар
  20. пешадијски пук Зајечар


 
Пукови првог и другог позива били су у саставу оперативне војске распоређени у дивизије првог и другог позива, док су пукови трећег позива били самостални или у саставу дивизија другог позива. Поред ових пукова првог, другог и трећег позива, србска војска мобилисала је и шест прекобројних пукова, који су сви били првог позива. Први и Други прекобројни пукови били су из Моравске дивизијске области, Трећи је био из Дринске, Четврти из Дунавске, Пети из Шумадијске, а Шести из Тимочке дивизијске области. На почетку рата ови пукови су били распоређени тако што су 1, 2, 5, и 6. прекобројни пук формирали Комбиновану дивизију првог позива, а 3. и 4. прекобројни пук били су у резерви Врховне команде, да би касније 3. прекобројни пук био прикључен Дринској дивизији првог позива, а 4. прекобројни пук Дунавској дивизији другог позива.



Такође, постојало је и 20 кадровских пукова попуњених регрутима на обуци, добрим делом из тзв. нових области, тј. територија које је Србија ослободила у Балканским ратовима. У овим пуковима пред почетак рата налазило се око 50 хиљада регрута. Многи од ових пукова су после мобилизације распоређени у састав припадајућих дивизија и борили су се као и борци осталих позива (сетимо се 10. кадровског пука, чијим је 2. батаљоном командовао легендарни мајор Драгутин Гавриловић). Ови пукови су били мањег бројног стања од стандардних пешадијских пукова I, II и III позива.

Србска војска је поред ових пукова имала и пук краљеве гарде (два коњичка ескадрона), граничарске јединице, за обезбеђење границе према Бугарској и Албанији и жандармерију (5 батаљона).

На почетку рата сви пукови су били распоређени у дивизије и веће одреде на следећи начин:

Моравска дивизија I позива 1., 2., 3. и 16. пешадијски пук I позива
Дринска дивизија I позива 5., 6., 17. пешадијски пук I позива и
3. прекобројни пешадијски пук I позива
Дунавска дивизија I позива 7., 8., 18. пешадијски пук I позива и
4. прекобројни пешадијски пук I позива
Шумадијска дивизија I позива 10., 11., 12. и 19. пешадијски пук I позива
Тимочка дивизија I позива 13., 14., 15. и 20. пешадијски пук I позива
Комбинована дивизија 1., 2., 5. и 6. прекобројни пешадијски пук I позива
Моравска дивизија II позива 1., 2. и 3. пешадијски пук II позива
Дринска дивизија II позива 5. и 6. пешадијски пук II позива,
6. пешад. пук III позива са прекобр. батаљоном 
и 1 батаљон 5. пешадијског пука III позива
Дунавска дивизија II позива
(Браничевски одред)
7., 8. и 9. пешадијски пук II позива,
9. пешадијски пук I позива,
8. и 9. пешадијски пук III позива
Шумадијска дивизија II позива 10., 11. и 12. пешадијски пук II позива
Тимочка дивизија II позива 13., 14. и 15. пешадијски пук II позива
Обреновачки одред 7. пешадијски пук II позива и
2 батаљона 5. пешадијског пука III позива
Ужичка бригада 4. пешадијски пук II позива и
4. пешадијски пук III позива
Одред код Мокре Горе 4. пешадијски пук I позива
Лимски одред 4. и 5. кадровски пук,
батаљон и по 4. пеш. пука III позива

 

         

Коњица, артиљерија и ваздухопловство
 
Коњичке дивизије нису се регрутовале на територијалном принципу као пешадијске, већ на националном нивоу. Постојала је Коњичка дивизија, која је у свом саставу имала две бригаде. Бригаду су чинила 2 пука, а сваки коњички пук је имао по 4 ескадрона и једно митаљеско одељење (4 митраљеза). Коњички пукови су били:

 

  •     Први коњички пук „Милош Обилић“,
  •     Други коњички пук „Цар Душан“,
  •     Трећи коњички пук (до 1903. године „Краљ Александар I“)
  •     Четврти коњички пук „Велики кнез Константин Константинович“


Поред тога у саставу Коњичке дивизије налазио се и дивизион коњичке артиљерије (две батерије са по 4 топа). Први и трећи коњички пук чинили ду прву коњичку бригаду, а други и четврти пук другу коњичку бригаду. Наравно Коњичка дивизија је имала своје инжињеријске јединице: пионирско и телеграфско одељење и колонску муницијску комору.

Артиљеријске јединице, мимо оних које су се налазиле у саставу пешадијских дивизија, чиниле су брдски артиљеријски пук сачињен од девет брдских батерија (укупно 36 оруђа), петнаест хаубичких батерија (калибра 120 до 150 mm) и једна мерзерска батерије (150 mm). Артиљеријски пукови распоређени у састав дивизија имали су укупно 550 лаких артиљеријских оруђа.

Ваздухопловство (армијски ваздухопловни корпус) је у србској војсци формирано 1912. године у саставу инжињеријских јединица. На почетку рата располагало је са три авиона – аеропланска ескадрила и једном балонском четом, од које је било оспособљено једно одељење. Од укупно три пилота, двојица су била оспособљена за извршење ратних задатака, а трећи је био командир балонске чете. Већ 1915. године из Француске је Србији у помоћ стигла једна ескадрила од 8 авиона и 99 људи којом је командовао мајор Роже Витре.

 


Четнички одреди

На почетку рата, већ у августу 1914. године Врховна команда је, на основу директиве србске владе у погледу организовања и ангажовања добровољачких јединица, формирала четири четничка одреда, који су били под командом србских официра. Јачина ових одреда била је око 500-600 људи. Формирани су следећи одреди:

 

  •     Златиборски четнички одред, под командом мајора Косте Тодоровића,
  •     Јадарски четнички одред, под командом мајора Војина Поповића Вука,
  •     Руднички четнички одред, под командом мајора Војислава Танкосића и
  •     Горњачки четнички одред, под командом мајора Велимира Вемића.

 

 

Сумарни преглед јединица србске војске на почетку Првог светског рата:

20 пукова првог позива + 6 прекобројних пукова I позива Распоређених у 6 дивизија првог позива: Дринска, Моравска, Дунавска, Шумадијска, Тимочка и Комбинована.
 15 пукова II позива Распоређених у 5 дивизија другог позива: Дринска, Моравска, Дунавска, Шумадијска и Тимочка.
 15 пешадијских пукова трећег позива +
Моравски, Дунавски и Тимочки прекобројни пукови III позива
 20 кадровских пукова  
 Краљевски гардијски пук  2 ескадрона
 4 четничка одреда  
4 коњичка пука (8 ескадрона) Распоређених у 2 бригаде
које су чиниле Коњичку дивизију
Артиљерија По један артиљеријски пук у свакој дивизији I позива и по један дивизион у дивизијама II позива
Брдски артиљеријски пук (9 батерија)
Хаубичка артиљерија (15 батерија)
Мерзерска батерија
Ваздухопловство Аеропланска ескадрила (3 авиона)
и балонска чета

 


Мобилизација и концентрација србске војске

Мобилизација србске војске извршене су по плановима које је израдио војвода Радомир Путник и по којима је мобилизација вршена и у време Балканских ратова. Мобилизација је оглашена 26. јула 1914. године. Борбени састави мобилисани су за 4 до 6 дана, а неборбени за 6 до 12 дана. Одмах по оглашењу мобилизације формирана је Врховна команда на чијем челу је постављен генерал Степа Степановић, као заступник војводе Путника, који се непосредно пред рат налазио у аустроугарској бањи Глајхенберг на лечењу. Војводу Путника Аустроугари ипак пуштају да се врати у Србију и он стиже у Крагујевац 05. августа и преузима дужност начелника штаба Врховне команде.

Србска војска је укупно мобилисала око 400.000 људи, од чега је око 150 хиљада било у позадинској служби и за заштиту граница. За борбу на фронту према Аустроугарској било је расположиво око 250 хиљада војника и официра, од чега је 180 хиљада било првог и другог позива и 70 хиљада трећег позива, а распоређени су у 11 пешадијских дивизија (6 првог позива и 5 другог позива), 1 коњичку дивизију, 1 брдски артиљеријски пук, 1 хаубички пук, 1 мерзерску батерију и 4 четничка одреда. Све јединице су распоређене у 3 армије и један корпус (Ужичка војска) и потребан број одреда.

Концентрација србске војске, такође је извршена према плановима војводе Путника, које је израдио у периоду Анексионе кризе, 1908. – 1909. године, са својим помоћником генералом Живојином Мишићем. Узгред буди речено, генерал Мишић је указом по други пут враћен у активну службу одмах након што је србска влада уручила Аустроугарској одговор на њен ултиматум. Основна идеја србског ратног плана била је држање одбране док се не разјасни политичка и стратегијска ситуација. Снаге су концентрисане према претпоставци да ће главни аустроугарски напад бити са севера, из правца Београда, долином Мораве. Међутим, аустроугарски командант Поћорек је одлучио да напад изведе из правца Дрине, истовремено вршећи јаке демонстративне нападе дуж реке Саве. Србска Врховна команда одустаје од својих почетних претпоставки и убрзо намеће непријатељу борбу базирану на маневрима, што ће се испоставити као исправно.

Врховни командант
Ренгент Александар Карађорђевић
Начелник штаба
Врховне команде
Војвода Радомир Путник
помоћник
Радомира Путника
Генерал Живојин Мишић


 
Концентрација србске војске извршена је на следећи начин:

Прва армија
под командом генерала Петра Бојовића, распоређена је на простору См. Паланка – Топола – Рача, са Браничевским одредом од Голупца до ушћа Мораве у Дунав. Једиице у саставу прве армије биле су:

Тимочка див. 1. позива: командант генерал Владимир Кандић
(16 батаљона, 3 ескадрона, 9 пољ. брз. батерија)

Тимочка див. 2. позива: командант генерал Вукоман Арачић
(12 батаљона, 3 ескадрона, 6 пољ. брз. батерија)

Моравска див. 2. позива: командант генерал Љубомир Милић
(12 батаљона, 3 ескадрона, 6 пољ. брз. батерија)

Браничевски одред (Дунавска див. 2. позива): командант пуковник Милош Васић
(20 батаљона, 3 ескадрона, 6 пољ. брз. батерија, 3 и 1/2 пољ. поз. батерије)
    пеш. пук 2. позива
    пеш. пук 1. позива
    пеш. пук. 2. позива

Коњичка дивизија: командант пуковник Бранко Јовановић
(16 батаљона, 4 пољ. брз. батерије, 15. пеш. пук Тимочке 1. поз.)

Тешка артиљерија:
6 цеви 12 с/м, дугачких топова М97
3 пољ. хаубичке батерије 12 с/м (хаубички дивизион)


Друга армија
под командом генерала Степе Степановића, распоређена је на линији Аранђеловац – Лазаревац, са ојачаном Дунавском дивизијом првог позива код Београда. У састав друге армије биле су јединице:

Дунавска див. 1. позива: командант пуковник Миливоје Анђелковић Кајафа
(20  батаљона, 1 ескадрон, 12 пољ. брз. батер., 1 пољ. брз. хауб. батер., 2 пољ. поз. батер.)

Комбинована дивизија: командант генерал Михаило Рашић
(16 батаљона, 1 ескадрон, 3 пољ. брз. батерије, 2 пољ. брз. хауб. батерије)

Моравска див. 1. позива: генерал Илија Гојковић
(16 батаљона, 3 ескадрона, 6 пољ. брз. батерије)

Шумадијска див. 1. позива: пуковник Стеван Хаџић
(16 батаљона, 3 ескадрона, 5 пољ. брз. батерије, 1 пољ. брз. хауб. батерија)

1 чета резервног инжињеријског батаљона

Армијска коњица – под командом Дунавске 1. позива (образована од дивизијских ескадрона):
8 ескадрона, 2 пољ. брз. топа

Тешка артиљерија:
6 цеви 12 с/м, дугачких топова М97
6 цеви хаубица М97 12 с/м
6 цеви мерзера М97 12 с/м


Трећа армија
под командом генерала Павла Јуришића Штурма, заузела је положаје на северозападној граници од ушћа реке Колубаре до Љубовије са Дринском дивизијом првог позива у околини Ваљева. У саставу треће армије биле су:

Дринска див. 1. позива (без 4. пеш. пука 1. позива): командант пуковник Никола Стевановић
(16 батаљона, 3 ескадрона, 9 пољ. брз. батерије)

Дринска див. 2. позива (без 4. пеш. пука 2. поз.) : к-дант пуковник Драгутин Димитријевић, под чијом су командом били:

Шабачки одред (8 батаљона, 1 ескадрона, 1 пољ. брз. батерије, 1 пољ. поз. батер):
    пеш. пук 2. позива
    пеш. пук 3. позива

Лознички одред (8 батаљона, 1 ескадрона, 1 пољ. брз. батерије, 2 пољ. поз. батер):
    пеш. пук 2. позива
    пеш. пук 3. позива

Обреновачки одред (6 батаљона, 1 ескадрон, 1 пољ. брз. бат., 1 пољ. поз. батер):
    пеш. пук 2. позива

Трупе 3. позива

Љубовијски одред (2 батаљона, 1 пољ. поз. батер)

Делови 3. позива из Дринске и Шумадијске див. области
    прекобројни пеш. пук
    пеш. пук 3. позива
    пеш. пук 3. позива

Допунски батаљон Дринских див. 1. и 2. позива
    део рез. муницијске колоне
    део главног интенд. воза

Резервни инжињерски батаљон (без 1 чете)
Армијска артиљерија:
3 пољ. брз. хауб. батерије
3 брдске брз. батерије
4 цеви дуг. топова М97 с/м 12

Ужичка војска, под командом генерала Милоша Божановића, налазила се на територији Ужице – Рогатица – Бајина Башта – Прибој. У састав Ужичке војске ушле су следеће јединице:

Шумадијска див. 2. позива: командант пуковник Драгутин Милутиновић
(16 батаљона, 2 ескадрона, 3 брд. брз. батерије, 3 брд. Дебанжове батерије)

+ Одред на Мокрој гори: командант потпуковник Душан Пурић
    пеш. пук 1. поз.

1 брдски брзомтни дивизион
Ужичка бригада: командант пуковник Иван Павловић

(8 батаљона, 2 пољ. брз. батерије)
    пеш. пук 2. поз.
    пеш. пук 3. поз.

Лимски одред: командант потпуковник Јеврем Михаиловић
(6 и по батаљона, 1 брд. брз. батерије)
    кадровски пук
    кадровски пук

Батаљон и по 4. пеш. пука 3. позива
1 брдска брзометна батерија
Артиљерија
1 брдски дивизион Дебанжов
1 Дебанжов пољски дивизион

 

 

Мобилизација црногорске војске

Поред Србије и Краљевина Црна Гора је извршила мобилизацију своје војске. Мобилизација је оглашена 28. јула 1914. године, а већ 29. јула све јединице су биле спремне за покрет. Укупно је мобилисано око 35.000 људи и 65 топова, разврстаних у 6 дивизија. Концентрација црногорске војске је извршена на следећи начин:

 

  1.     Ловћенски одред (8.000 људи и 26 топова), под командом дивизијара Митра Мартиновића концентирисан је на простору Ловћен – Суторман са задатком да затвори све правце од Боке Которске ка Цетињу и Ријеци Црнојевића.
     
  2.     Херцеговачки одред (15.000 људи и 20 топова), под командом сердара Јанка Вукотића, распоређен је на простору Крстац – Грахово – Трубјела са циљем да затвори правце који из Боке, Требиња, Билеће и Гацка воде ка Никшићу.
     
  3.     Рашки одред (6.000 људи и 6 топова), под командом бригадира Луке Гојнића, концентрисан је да спречи продор аустроугарске војске из Чајнича и Челебића у правцу Пљевља и да одржава везу са србском војском.


Врховни командант црногорске војске био је краљ Никола I Петровић, а начелник штаба Врховне команде био је сердар Јанко Вукотић, који је уједно био и министар војни и председник црногорске Владе.

Ради координације дејстава србске и црногорске војске у Црну Гору је упућена делегација србских официра на челу са генералом Божидаром Јанковићем.

Операција аустроугарске Балканске војске против Србије започете су 12. августа 1914. године, чиме је започео Велики рат у коме се србска војска показала као достојан противник вредан поштовања и дивљења.

 

 

Преузето са: otadzbinapamti.rs
 






Посећено је: 2741  пута
Број гласова: 5
Просек:


Tags:
PRVI SVETSKI
VELIKI RAT
SRBSKA VOSJKA
RAZMESTAJ DIVIZIJA
RATNE JEDINICE
DUNAVSKA TIMOCKA
MORAVSKA DRINSKA
IBARSKA VARDARSKA


Оцените нам овај чланак:






ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ

Велики рат: Тајно оружје србских војника

Осeчинa чувa у Србиjи jeдинствeни спомeник - подигнут коњу

Први светски (Велики) рат 1914-1918