Црне стене Чардака, врха сувоборског брда Грађеника, пре једног века црвенеле су се од крви војника 4. прекобројног пука Дунавске дивизије. Та мала српска предстража из дана у дан водила је крваве борбе "на бомбу и бајонет" с аустријском брдском пешадијом.

- Само у једном дану на брду Грађеник погинуло је више од 500 српских војника који су водили жестоку борбу прса у прса - извештавао је свет чувени ратни репортер Џон Рид.

Међу каменим громадама могао је да се распореди само један српски батаљон који су нападале вишеструко јаче јединице аустроугарске брдске пешадије.

- Четири дана прса у прса. Аустријанци надиру. Води се жестока борба на Грађенику. Цео дан потискујемо: они нас, ми њих - сећао се поднаредник Драгољуб Милановић.

Кад би десетковани браниоци били потиснути у подножје врха стизали су нови "прекобројни" и поново освајали Чардак јуришајући уз стрму камену падину.

- Њихова храброст и жртва могу да се разумеју тек кад се прође тешким тереном на коме су се борили - каже Миланка Арсић из планинарског клуба "Балкан", која често води акције обиласка линије фронта од Љига до Сувобора. - Српски војници су јуришали под оружјем кроз кишу метака тамо где је нама напорно и да ходамо.

Зато је тешко задржати сузе кад се пењете уз бојиште ка Чардаку.

Са њега се као на длану виде путеви у долини, којима се крајем 1914, кроз хладну кишу и густо блато, повлачила маса српског народа измешаног с исцрпљеном војском, која је морала да одступи с подринских планина кад је остала без муниције.

ОДБРАНА БАШТИНЕ
 

Заборав бесмртних дела јунака с Грађеника болео је Младена Драшкића кад је са својим планинарским друштвом "Победа" одлазио у европске земље. На тим путовањима сам посматрао како други народи баштине своју духовност, историју, културу, како с љубављу чувају своју природу - написао је Драшкић.

- Закључио сам да и ми морамо да створимо јединство човека, духовности, природе, историје и културе. Само тако се може опстати у бурним временима која долазе. Тако сам дошао на идеју да организујем планинарску стазу Љиг - Грађеник - Рајац.

МИШИЋ ЛИЧНО СПРЕЧИО РАСУЛО

Војвода Мишић је у Љигу стао пред ту хаотичну гомилу и подсетио војнике да нема никог другог да брани Србију осим њих. Вратио их је на Сувоборску греду, на чијем је северном делу Грађеник постао предстража и осматрачница Прве армије.

Мишић је лично руководио његовом одбраном, а у архиви дневних заповести иста наредба се понавља из дана у дан: "Грађеник се мора одржати по сваку цену". Јунаци 4. прекобројног пука Дунавске дивизије су га одржали све док српска контраофанзива није била спремна.

Аустроугари нису имали времена за славље кад су с Чардака потиснули неколицину последњих бранилаца аветињског изгледа после бескрајних борби.

Прва армија је дочекала нападаче на Сувобору и повлачећи се под борбом довела их је у домет српске артиљерије којој је најзад стигла муниција. После ураганске канонаде уследила је контраофанзива, незадрживи јуриш српске војске уз Сувобор и даље ка долини Колубаре, кад су до ногу потучене Поћорекове трупе.
 

СУЗЕ НАД КОСТИМА ЈУНАКА

После рата жене из планинских заселака Кадине Луке садиле су перунике на пољима где су пали јунаци с Грађеника. Плакале су мајке, сестре и невесте над костима незнанаца, надајући се да ће неко на тако ожалити њихове мртве војнике који су изгинули у туђини.

Идеологија заједничке државе после Великог рата потиснула је у заборав браниоце Србије који су на Грађенику водили крваве битке с "југословенском браћом" у аустроугарским пуковима из Босне и Хрватске.

СПОМЕНИК ТЕК СЕДАМ ДЕЦЕНИЈА ПОСЛЕ

После Другог светског рата овај крај је гурнут у још дубљи запећак, због устаничког покрета рођеном на делу Сувобора званом Равна гора. Први споменик јунацима с Грађеника подигли су тек 1985. мештани истоименог планинског засеока, који је убрзо опустео.

- На Грађенику ни краве нису хтеле да пасу траву због задаха крви који је годинама избијао из тла - испричала је планинарима "Балкана" Марија Неговановић Обрадовић, учитељица из Љига, један од чувара предања о сувоборским јунацима.

- Споменик је био обрастао у шуму и заборављен, али га је у сећање вратио Младен Драшкић, који је на Грађеник и Чардак довео планинаре из Љига, затим Београда, а онда из целе Србије.

ВЕЛИКИ КРСТ НА ВРХУ ЧАРДАКА

Лутајући стазама заборављеног сувоборског фронта до малог заборављеног споменика Драшкић, страствени планинар и љубитељ баштине из Кадине Луке, туговао је:

- Више, нажалост, нема косача на Грађенику да косе те ливаде где су расле перунике, и да сваке године подсећају млађе косаче на страдање српске војске. У селу је све мање људи, ливаде зарастају, коров их је обузео. Данас је коров обухватио не само једну ливаду, перунике и споменик, већ ум, памћење - сећање нашег народа.

Тад је одлучио да се прихвати мукотрпног чишћења и обележавања стазе од Љига до Сувобора, исцртане сенкама цокула и опанака српских ратника. Онда је уследио још мукотрпнији део, да подсети њихове потомке на заборављена велика дела. Пре тачно десет година, на Сретење 2006. сан му се остварио, стазом до Грађеника је довео прву групу од 150 планинара, ђака и мештана из Љига и Кадине Луке. Неколико месеци касније они су вратили и на врх Чардак изнели велики метални крст.

Данас траговима 4. прекобројног пука ходочасте планинари из целе Србије, а на месту српских ровова ниче црква - спомен-костурница јунака с Грађеника.

Борис Субашић
Вечерње новости
3.3.2016.