На Конатицама је пукла кичма аустроугарима 1914 - kolubarskimars.rs

 

23. август 2017.


НА КОНАТИЦАМА ЈЕ ПУКЛА КИЧМА АУСТРОУГАРИМА 1914

КОНАТИЦЕ, заборављено село на граници обреновачке и лазаревачке општине, пре равно 100 година биле су поприште два страшна боја Првог светског рата у којима се решавала Колубарска битка.

На положајима изнад овог села јединице обреновачког одреда више од 20 дана водиле су борбе са аустроугарским трупама у новембру 1914. године. На исте положаје српска војска је у другој фази битке 12. и 13. децембра јуришала у коначном сламању кичме Поћорековој армији. Са освојених Конатичких висова Срби су назадрживо кренули да поврате своју престоницу.

Данас у Конатицама само скромни споменик у центру борцима из Великог рата сведочи о страшним и славним данима. Преко пута споменика је стара црква са звоником на којем су током рата Аустроугари поставили митраљеско гнездо које је сејало смрт међу српским борцима. Војницима војводе Путника, упркос свему, те 1914. године није пало на памет да гађају цркву и сруше торањ. Кажу, такво наређење ниједан официр није имао снаге да изда, нити је било српског артиљерца који је био у стању да пуца на „Божју кућу“.

 

 

ЗАХТЕВ И ОДГОВОР

Адмирал Бошко Антић, некадашњи начелник Школе националне одбране наше армије и човек који је „ишколовао“ чак 96 српских генерала на војној катедри, каже да су борбе у селу Конатице 1914. године „кључно градиво“ за изучавања Колубарске битке. Остао је записан одговор пуковника Бранка Јовановића, команданта Коњичке дивизије, на питање из Путниковог генералштаба да ли његова коњица може да на мочварном и брдовитом терену спречи надирање много надмоћније 29. аустроугарске дивизије 17. комбинованог корпуса Пете армије. Гласио је:

„... Ако су обале наше лепе Колубаре оно место на коме има да се решава судбина наше отаџбине, онда не могу да подносим никакав позитиван предлог за поштеду коњице. Са славом 2. армије и именом њеног вође нераздвојиво је везана и слава Коњичке дивизије. С њом или у нову славу и нову победу, с њом у смрт и пропаст, ако суђено буде...“.

- Од 15. до 28. новембра на овим узвишењима смењивали су се напади Аустроугара и противјуриши српске војске - објашњава адмирал Антић. - Српска војска је 23. новембра утврдила одбрамбену линију на 12 километара фронта, а 28. је започео њен контраудар на доминантну коту 225 изнад села. Истовремено, Коњичка дивизија је јуришала десно од Степојевца на коту 147 и у борби на бајонет заробљено је 18 аустругарских официра, један лекар и више од 1.000 војника. Тај противудар је изведен у време дефанзивних операција Мишићеве армије. То је био први озбиљан шамар Аустроугарима од Мишићеве армије у повлачењу.

 

А КОД ЉИГА, ЗАГЛИБИ ГА

Чувена је српска „инат“ песма:
Дошо Шваба све до Раље,
А од Раље никуд даље.
Дошо Шваба све до Љига,
а код Љига заглиби га.

 


Војвода Путник је 1. децембра 1914. године донео одлуку о војничком напуштању Београда због скраћивања фронта у дужини од 40 километара. Последњи српски војник изашао је 2. децембра, а први аустругарски војник који је ушао у српску престоницу био је поручник Леополд Хирт, рођени Вуковарац. Име овог човека тада је слављено у целој Аустроугарској монархији.

 

 

ВОЈНА ПАРАДА У СРЕД БЕОГРАДА

Већ следећег дана у Београд је на белом коњу ушао генерал Либоријус фон Франк, иначе рођени Сплићанин, командант Пете армије. Одмах је наредио војну параду аустроугарске војске на улицама српске престонице. Истог дана окупатори су на четири места у Београду подигли вешала на која су насумице одводили Београђане. Остало је забалежено и да су већ 2. децембра из Пеште и Беча организовани возови за грађане монархије који су желели да уживо виде српски слом.

Тог 2. децембра 1914. на Руднику, Мишић је наредио контраофанзиву.

- Битке на београдском правцу представљале су само финале Колубарске битке - наставља адмирал Антић. - Чврсто уверен да се Пета Поћорекова армија налази у пуном повлачењу, војвода Путник је директивом број 7949, наредио опште гоњење њених трупа.

Међутим, показало се да, уместо гоњења, ваља ломити снажан отпор непријатељских главних снага, јер генерал Франк није поступио по наређењу и није повукао своје трупе на линију Дубоко - Цветков гроб - Авала, већ их је задржао на фронту Конатице - Степојевац - Градац - Парчански вис... Трупе Треће армије (Дринска дивизија другог позива, Комбинована дивизија и Тимочка дивизија другог позива), сломиле су 12. децембра отпор 9. дивизије 8. корпуса на положајима код Конатице и Степојевца и то је значило да је пут према Београду слободан.


ОД ЛИКОВАЊА ДО ОЧАЈА У 13 ДАНА

У Војнички напуштени Београд први су ушли хрватски војници из Бојне групе Петроварадин Пете армије. Како су забележили хроничари, прво су се одушевљено грлили и љубили после победе, да би се одмах потом предано дали на вешање сумњивих!

Загребачка штампа је била потпуно ван себе од среће. Командант Пете армије, Сплићанин генерал Франк (на слици), по уласку у српску престоницу упутио је цару Фрањи Јосифу следећи телеграм:

„Високо усрећен, молим Ваше царско и краљевско Величанство да смијем на дан навршетка шестдесет и шесте године славног владања Вашега Величанства препонизно и са страхопочитањем ставити пред ноге честитке Ваше војске, као и виест да су град Београд данас наше чете узеле у посјед“.

Само 13 дана касније, загребачка штампа је објавила извештај са истог места од ратног дописника америчке агенције „Јунајтед прес“, који се налазио у Поћорековом штабу:

„Пут којим су се Аустријанци повлачили из Србије, представља стазу страхота. То је стаза обележена телима мртвих и умирућих људи који су потпуно полудели услед претрпљених патњи“.

 

 

 

ЗАРОБЉЕНИ ХРВАТИ

По завршетку Колубарске битке и ослобођењу Београда, у српском заробљеништву је било 600 официра и 43.317 подофицира и војника. Више од 10.000 били су Хрвати.

Борба око села Конатица забележена је у српској историји као једна од најкрвавијих. Ипак, не зна се број погинулих бораца. Мештани овог села кажу да се гинуло за сваку шљиву, честар, бунар и шталу. Кроз само село, испод митраљеза са црквеног торња и околних висова, јуришали су четници војводе Вука. Овај херој је рањен стигао у Конатице са југа Србије да би водио своје трупе. Неколико стотина добровољаца наступало је и гинуло на овим положајима, а њихов заповедник војвода Вук је због доприноса у борбама, после ослобођења Београда, именован за војног команданта престонице.

Коначни удар на Конатички вис, са бока - од Степојевца, помогла је Прва коњичка бригада, која је у налету заробила осам официра и више од 300 подофицира и војника. На положајима на Конатичкој коси предало се потом 548 непријатељских војника, подофицира и официра из 11. пука 9. дивизије и то је био крај Франкове Пете армије.

 

 

ЈОШ ТРИ ДАНА ЛАГАНОГ НАПРЕДОВАЊА

Иако је Поћорекова војска у Колубарској бици поражена практично 12. децембра, српско напредовање ка престоници трајало је још два дана. Да би избегли непотребне жртве, команданти су у завршним операцијама пажљиво опкољавали и уништавали заостале џепове отпора.

Краљ Петар је са своја два сина у Београд ушао са коњичком претходницом мајора Докића од Славије и отишао право на литургију у Саборну цркву. Док је трајала литургија, у 10.45, Аустроугари су дигли у ваздух сва три моста на Сави на којима су се још налазали њихови војници и рањеници.

Према речима адмирала Антића, настала је негде на положајима око Конатица и Степојевца баш последњих дана новембра 1914. године, када се још није знало за планове генерала Мишића. Ова песма постала је обележје Колубарске битке.

 

Драган Вујичић
Вечерње новости
7.12.2014.

 






Посећено је: 5901  пута
Број гласова: 83
Просек:


Tags:
PRVI SVETSKI
VELIKI RAT
KONATICE OBRENOVAC
ISTOCNA POSAVINA
KOLUBARSKA BITKA
DUNAVSKA DIVIZIJA
DECEMBAR 1914
MILIVOJE ANDJELKOVIC


Оцените нам овај чланак:






ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ

Страдање 1.300 каплара: Из школске клупе у огањ битке

Почаст Спартанцима са падина Грађеника

Село Конатице у Колубарској бици: Овде је ослобођен Београд 1914

Говор краља Петра војницима у рововима пред Колубарску битку

Колубарска битка 1914