У 34.  Емисији Разбуђивање угостили смо Милосава Недића публицисту, који је деценије потрошио да изучава Колубарску битку, једуну од најтрагичнијих, али и најславнијих епопеја нашег народа и војске.

Милосав Недић је Србин који је рођен 1949. године у Ажањи код Смедеревске Паланке, али је одрастао, школовао се, а касније и засновао породицу у Београду. Иако његово факултетско образовање није везано за историју,  пошто је завршио Електротехнички факултет Универзитета у Београду средином седамдесетих година 20. века, одлучио се да магистарске студије одради баш на Философском факултету, одсек Савремена историја, са аспектом на Први светски рат.

Пошто је рођени Шумадинац а хоби му је ловство и природа, то је сва места где се одигравала Колубарска битка у јесен 1914. године обишао више пута. Поред тога што је имао прилике да чује од локалног становништва за неке занимљиве детаље, види аутентичне ровове, чак и чауре и делове артиљерије које су ту стајале више од седам деценија... Милосав Недић је у војним архивама имао овлашћења да прочита оргиналне рукописе односно дневнике које су водили подофицири, официри и генерали Војске Краљевине Србије.

Прошло је тако и петнаестак година у изучавају и исчитавању многих детаља о Колубарској бици. Да би напослетку се и прихватио посла писања књиге, коју је назвао „Колубара – српска Марна“, битка такође Великог рата, али на западном фронту, између француске и немачке војске. Та књига је објављена почетком 2017. године и имала промоцију широм Србије. Вредност књиге није само у штиву, већ и у оргиналним топографским картама тога времена.

У самој емисији Недић је изнео низ занимљивих детаља, на пример око руске помоћи Србима у другој половини 1914. када је допремљено хиљаде пушака преко Црног Мора и Дунава. Затим, како сам Недић каже деценијама кружи мит о фамозним „француским“ гранатима, коју износе тзв. кафански историчари и неупућени политичари. Реч је заправо о грчким гранатама за топове, али су Французи дали гаранције да ће бити плаћене, па је неко то протумачио да су француске. Такође недостатак тих граната није био у ширини већ дужини... и није реч о 2.5 мм, већ 72 мм дужим које су биле прерађиване и у Нишу, али и Крагујевцу.

Милосав Недић је описао и ситуацију каква је била на појединим локацијама са становништвом (цивилима) и војницима где се водила Колубарска битка и како је то Живојин Мишић решавао. Тада генерал Мишић је био сељачки син, рођен у тим крајевима и познавао је терен и људе. Описао је и како се Врховна команда трудила да крајем новембра 1914. године одвоји војску од непријатеља, затим да их нахрани и обује.

Једна од занимљивости је споменута у емисији, а то је прелазак већим делом Срба, па чак и Чеха током јесени 1914. године на страну Србије. Исто тако и погибија пуковника Живојина Бацића из Тимочке дивизије баш у Љигу.

Тако су србски војници били спремни за контраудар који је кренио у зору 3. децембра 1914. године на више места. Из више јуриша заузета је Кременица код Лазаревца, када је своје младе војнике предводио Миливоје Стојановић Брка, командант легендарног Гвозденог пука. Изненађени аустроугарски војници, су били у чуду, пошто су дан раније имали славље у Београду због освајања србске престонице. Такође и пуковник Миливоје Анђелковић звани Кајафа са својим борцима из Дунавске дивизије је допринео сламању непријатеља, а Јордан (а не Јован) Ђорђевић да се заштити бок Прве армије на Варовници код Младеновца и то са два батаљона трећепозиваца. И четнички одред под комадном Војводе Вука је имао великог успеха.

Коњичка дивизија, како наводи Недић је прва ушла у Београд и поносно испалила плотуне 15. децембра 1914. чиме је званично завршена Колубарска битка, а аустроугарски војници су већ били у Срему и Босни далеко од наших топова. У самом Београду је убијено више стотина Срба цивила од Аустроугара на најстрашније начине и то у року од два дана.

Колубарска битка је због свог значаја добила колико толико заслужено место у нашој историјографији, али су комунистичке власти после 1945. често трудиле да умање број наших жртава, а саму победу припишу „југославенским народима“.

Аутор емисије Милан Чучковић је на крају и навео да га је управо јунаштво наших славних предака навело да покрене 2014. године манифестацију Колубарски марш, која се сваке године одржава средином децембра, на територијама општина где се она и водила: Лазаревац, Љиг, Мионица, Младеновац итд.