Битка код Куманова или "Бој изнад векова" је једна од најважнијих битака Првог балканског рата и новије србске историје, јер је победом у тој бици србска војска после више векова окупације и терора ослободила Стару (Јужну) Србију од Турака Османлија.
Ова битка је трајала два дана 23. и 24. октобра 1912. године недалеко Куманова, 40 км источно од Скопља. Након те битке турске снаге су потиснуте све до Прилепа... а србска војска је умарширала после тога у Скопље, своју средњовековну престоницу, где је крунисан Душан за цара и донет Душанов законик.
Србским снагама су командовали генерал Радомир Путник, начелник штаба Врховне команде Војске Краљевине Србије и његов помоћник тада пуковник Живојин Мишић. После битке су обојица унапређени. Док је турском вардарском армијом командовао Зеки паша.
Србске снаге су биле бројније, имајићи око 130.000 војника, 148 топова и 100 митраљеза... док су турске снаге имале око 65.000 војника, 164 топа и 104 митраљеза.
У осудним моментима битке један војни трубач Ахмед Адемовић послужио се триком и унео велику забуну у турске редове, што је омогућило Србима брз маневар и прилику да задају тежак ударац што се брзо и десило.
На месту некадашње битке средином тридесетих година 20. века подигнут је велелепни споменик, јединствен на Балкану, висине скоро 50 метара. На почетку Другог светског рата приликом бугарске окупације југославенске краљевине 1941. године меморијал је срушен, као и многи други споменици који су сведочили о вишевековном постојању Срба у тим крајевима.
ПРЕТХОДНИЦА
Турска царевина је силовито надирала из Мале Азије у 12. веку на Балканско полуострво покоравајући све хришћанске земље. Србска војска је поражена у Маричкој бици 1371. године, а на Косову Пољу 1389. године је извојевана пирова победа, јер су Турци заустављени, али за кратко. Наредних векова Османлије су походили све до Беча, када су у два наврата поражени, а након чега почиње њихово повлачење... и каснија пропаст.
Срби су често под Турцима дизали устанке и буне не желећи да трпе османлијски теорор. Почетком 19. века започета је србска национална револуција од Ђорђа Петровића (1804. у Орашцу) и Милоша Обреновића (1815. у Такову) која је 1833. године довела до прво аутономије у оквиру Турске царевине, а онда 1878. године су Велике силе признале Србији и Црној Гори независност на Берлинском конгресу.
Мајски преврат 1903. године донео је смену династија у Краљевини Србији: Карађорђевићи су постављени уместо Обреновића. Никола Пашић постаје убрзо мандарар Владе Србије и креће убрзани привредни раст (највећи БДП у Европи) и културни процват, а Србија је и војно јачала. Тако је Влада Србије наложила Врховној команди да се сачини план за ослобођење јужних крајева (Вардарска Македонија, Косово и Метохија и Рашка) који су још увек били под турском управом.
Склопљен је Балкански војно-политички савез у тајности крајем 1911. године између Србије, Црне Горе, Бугарске и Грчке, који је имао за циљ истеривање Турака са Балкана... Тако је и договор пао да се у јесен 1912. године крене са војним операцијама коначног ослобађања.
У Краљевини Србији је 3. окторба 1912. године проглашена општа мобилизација са невероватним одзивом од 99,99%... да би већ 7. октобра јединице Прве армије биле постављене уз границу са Турском.
ТОК БИТКЕ
Србске војсковође су увидели стратешку важност Овча Поља, висораван источно од Скопља и наредили Првој армији да у што краћем року заузме тај положај. И турска Вардарска армија је желела да што пре дође ту и заузме важне тачке, па је до битке и дошло изненада 23. октобра 1912. године. Отежавајућа околност и једнима и другима јесте магла која је прекрила Овче Поље.
Јединице Моравске и Дунавске дивизије су већ око подне жестоко се тукле са Турцима "прса у прса". Турске снаге су имале један снажан продор, али је контранапад србских снага их вратио на почетне положаје.
Тог првог дана битке Дринска и Тимочка дивизија нису имали учешћа у самој бици. И код Прве армије Краљевине Србије владала је мала хаотичност. Дунавска дивизија је претрпела велике губитке.
Наредни дан 24. октобра 1912. године, у рану зору Турци отпочињу нови напад опет преко крила. Тимочка дивизија долази у помоћ Моравској дивизији што је довело до тога да турске снаге крећу да се повлаче...
Дринска дивизија је помогла Дунавској дивизији у центру и натерала Турке да се повлаче, а Срби су заузели и Зебрњак, што је било од великог значаја за турске снаге. Већ око 15 сати Моравска дивизија је умарширала у Куманово.
Оно што остаје као легенда која се изучава на војним академијама широм света јесте подвиг војног трубача Ахмеда Адемовића, који је неопажен прошао у турске редове и док су они били у јуришу почео је да свира мелодију за повлачење.
Онда се вратио у србске редове и засвирао мелодију јуриша, што је и довело до жестоког контранапада и претворило се у сјајну србску победу. Касније је Адемовић добио Орден Карађорђеве звезде са мачевима, највише војно одликовање у Србији.
ПОСЛЕДИЦЕ
Турске снаге су се повлачиле у паничном бегу ка југу, а србска војска је пропустила прилику да их докрајчи. Зато су касније вођене битке код Прилепа и Битоља. Турци су изгубили доста муниције и оруђа што им је било ненадокнадиво пошто су путеви из Анадолије били пресечени од Грка и Бугара. Тако да је Србима касније било умногоме лакше да поразе Османлије.
Краљевина Србија је своју територију значајно увећала и донела србском народу ослобођење на територијама где је вековима обитавао. После више векова тамновања и страховладе, србски барјак слободе се поново завиорио у Расу, Призрену, Газиместану, Скопљу...
Остварен је тако сан предака пошто су Срби новорођену мушку децу вековима поздрављали са: "Добродошао осветниче Косова".
ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
Србски ратни ветерани из ослободилачких ратова Србије су 1922. године покренули иницијативу да се на месту Кумановске битке на брду Зебрњак постави репрезентативан споменик Кумановским јунацима. Формиран је одбор за изградњу споменика тек јула 1931. године који је имао доста проблема са финансијским средствима, али је ипак скупљено оно што је планирано.
Поводом четврт века од Кумановске битке 31. октобра 1937. године освећен је споменик који је био висок 48.5 метара, што је било јединствено на читавом Балкану.
Митрополит скопски Jосиф (Цвијовић) нa прослaви Кумaновскe биткe поводом 25. годишњице, рекао је овако:
– "Нa кумaновским пољимa, обрeшцимa и брeжуљцимa остaдошe aлeм-кaмeнови љубaви србских синовa прeмa злaтноj слободи; остaдошe и постaдошe тeмeљи доцниjeг и будућeг дозиђaвaњa и укрaшaвaњa општeг jугословeнског домa; остaдошe кaо вeчити свeдоци тe слогe воjникa и воjсковођa, нaродa и Влaдaоцa.
Остaдошe кaо освeтници Косовa коjи спрaшe љaгу и срaм сa србског обрaзa и брaћи слободу дaдошe. Остaдошe кaо достоjни потомци Нeмaњићa соja и светосaвског одгоja! Они су сe витeшки, чeстито и вaљaно одужили своjоj Отaџбини, Крaљу и нaроду, одужили сe у нajвeћоj могућоj мeри...".
Бугарски фашисти су на самом почетку Другог светског рата у пролеће 1941. године порушили овај споменик, као и бројне друге споменике из културне и духовне баштине Срба у Вардарској Македонији, јер су желели да овај део присвоје себи, а Србе бугаризују.
Тек 1985. године је завршен један мањи пројекат обнове споменика на Зебрњаку од Републичког завода за заштиту споменика... Моњументална кула никада није враћена како је некад била.
Последњих година трећег викенда октобра месеца Срби се окупљају код овог споменика и држе парастос са пригодним програмом.
