Планина Јагодња налази се недалеко градића Крупња и Лознице у западном делу Шумадије, уз саму реку Дрину - кичму србског народа. На тој планини постоји један плато Мачков камен кога 1914. године прозваше "плато смрти". Зашто баш тако? Средином септембра тачније 19. 9. 1914. године када се Први светски рат увелико захуктавао баш ту на том платоу отпочела је једна од најкрвавијих и најжешћих битака не само у Великом рату, већ и у читавом 20. веку.
Наиме, Аустро-Угарска монархија је злоупотребила Видовдански атентат у Сарајеву, оптуживши Краљевину Србију да је умешана у убиство аустријског престолонаследника Франца Фердинанда. Дати су услови који ниједна независна држава није могла да прихвати. Руски цар Николај II Романов и црногорски краљ Никола I Петровић су поручили србском краљу Петру I Карађорђевићу да ће и поред свега бити са Србима.
Први удар солдата Бечког двора је био на Цер планини 15. августа 1914. када је србска војска под командом Степе Степановића за девет дана истерала окупаторе.
Нису се аустроугари предавали, напротив, ударили су још жешће, поново преко Дрине, на Јагодњи 19. септембра 1914... када су и птице престале да певају. Аустроугарска војска је имала далеко већу бројност, око 5.000 војника, са две армије, док је Мачков камен бранило 3.000 војника односно 2. Србска армија. У то време Подриње су захватиле кише, па чак и магле је било, што је знатно отежавало борбу.
И једни и други комаданти су схватили важност платоа Мачковог камена, јер ко њиме овлада - контролисаће Шумадију, самим тиме и Србију. Зато су били силовити јуриши обе војске. Мачков камен остаће упамћен не само по жестини битке, већ и по легендарном Душану Пурићу, комаданту Четвртог пука "Стефан Немања" из Дринске дивизије. Јунак какав се ретко рађа. У судњем часу изговара своје чувене речи:
- "Војници, ми смо овде дошли да гинемо за Отаџбину. Командири испред својих водова и чета, команданти испред својих батаљона, а ја ћу испред свих вас. За мном! У јуриш! За слободу и Отаџбину!".
Пурић је погинуо неколико сати пошто је повео своје борце на непријатеља. Његови војници су успели да сачувају његово тело и да га касније достојно сахране. Касније због наших државно-правних веза са Словенцима и Хрватима, сви јунаци Великог рата су (намерно) заборављани или гурани у страну.
Србска војска није забележила пораз на Мачковом камену, али ни победу. Изгинуло је 800 бораца за 4 дана, а непријатељских преко 1.200 мртвих. Аустро-угари су заузели Мачков камен за кратко, свега два и по месеца... јер после у Колубарској бици окупатори су коначно бивају истерани.
Тек 1929. године је ту подигнута спомен-костурница, а 1931. године пренете кости. У годинама после Другог светског рата овај споменик мало ко је обилазио... Распадом социјалистичке Југославије, када се национална свест почела враћати Србима, почело је обележавање на локалном нивоу.
Када је 2014. почело обележавање стогодишњице Великог рата тако се мало више расчуло за прећутану лекцију у историјским читанкама... почели су људи из далека да долазе. Чланови Србског Светионика су први пут били 2009. године, па 2014. године, а од тада смо редовни. Тако да смо и ове године године отишли у Крупањ, где је први пут био организован Марш на Мачковом камену од 10-11 км пешачења. Главни организатор марша је био Драган Грујић, бивши подофицир Војске Србије. Он нас је и позвао да дођемо...
Ми смо се поделили у две групе, односно ишли смо са два аута. Станко је ишао аутопутем, а ја возио Посавском магистралом. Како су они каскали за нама, то смо ми стигли у Крупањ десетак минута раније.
Тамо нас је дочекао Драган Грујић, на паркингу у самом центру градића. Извадисмо ми прво наше торбе и барјаке, са заставама, па проговорисмо коју реч са домаћинима. У то већ стиже Станко са својим пајташима, па се угурасмо у аутобус који нас је возио до школе. Иако се време нешто мрштило од ране зоре, тада је већ кренило и сунце да се малко појављује.
Довезе нас 30-ак аутобус до неког импровизованог паркинга, где смо сви изашли и окупили смо се да се каже пар речи. На крају причања, Драган постави најстаријег на чело колоне, а девојчице и дечаци, којих је било петнаестак за њим. С тим да је пар застава ишло напред. Ми смо на барјаке ставили Гвозденог пука, тробојку и Србског Светионика.
Уз пут док смо ишли, правили смо краће паузе где нам је Драган Грујић причао и показивао шта се ту дешавало на терену пре 103 године. Како су србски војници чак могли да победе у тој бици, али да је недостајало мало и среће, јер су временски услови и умор ишли против наших јунака. Тачније, аустроугарским солдатима је стигла попуна из резерве.
Први тај део марша који је ишао из саме шуме, био је "знојав"... Још смо били обучени а сунце је пробијало шуму, док је нас зној обливао: Касније смо изашли на други део код гробља, где смо направили већу паузу, а имали смо послужење са храном и пићем.
Баш на том месту је једна аустроугарска граната убила 73 рањеника, а само је један преживео. Он је касније после Великог рата дошао ту и направио крст, ставивши плочицу са описом шта се дешавало 20. 9. 1914. године. Власници те парцеле нису после рата више орали ту њиву, из поштовања према погинулим рањеницима.
Наставили смо даље, али лакшим делом пута. Или асфалт или пропланци. Застајкивали смо да чујемо кратке историјске часове. План пешачења смо остваривали на време. Тако да смо нешто пре 12:00 сати дошли до Мачковог камена.
Тамо се већ скупила читава свита људи, како Крупња и Лознице, тако и осталих градова: Шабац, Петровац на Млави, Београд и др. Постројили смо се како Бог заповеда, прво у два реда заставе, а онда сви остали... Било нас је око 50-ак у тој колони. Улазимо ми у ограђени део спомен-костурнице, а људи нас прилично чудно гледају. Верујем да јесмо били најављени, али свеједно.
Из те масе изађе једна рука да ме шчепа: братац Богоје, несуђени председник, са замеником и секретарицом. Изненадих се, јер рече пар дана раније да ће бити на свадби једне њихове чланице. Одведох колону где је већ био договор, одмах уз спомен костурницу, а ја се вратих до Шабчана да се поздравимо ко људи. Програм је већ почео. Интонирана је наша химна "Боже правде"... затим су свештеници СПЦ служили парастос бесмртним јунацима са Мачковог камена.
Након тога, полагани су венци, а међу њима и наша делегација где се "угурао" један учесник марша.
Не знам зашто, али ове године је пригодан програм доста скромније одрађен. Пошто је општина Крупањ била ове године домаћин, то се председник општине обратио присутнима. А мало после и Драган Грујић, који је причао тај историјски део, али се дотакао и самог марша, тј. учесника.
Напослетку, кренило је и групно сликање. Па смо мало се фотографисали са нашим транспарентима. Придружише се и Шабчани са оним новим транспарентом. Једна плава Катарина, сарадница портала Купањ-инфо усликаше те групне слике, рече да ће бити код њих на порталу.
Нисмо били баш задњи, али одосмо до буса, који нас превезе до центра градића. Ту посетисмо цркву и спомен плочу Арчибалду Рајсу. Паде и ту једна слика.
Већ је време звонило да се креће за Београд, а морали смо кратко свратити до цркве Успења Пресвете Богородице у предграђу Крупња. Црква је стара скоро 200 година или тако некако... а има и етно музеј.
Седосмо у ауте и правац Београд, "нашим аутом, не комунистичким". Председник их је све који су били испред нанизао иза, као рибе.
Још једна успешна акција, са славу Душана Пурића и његових див-јунака.
Милан Чучковић
25.9.2017.