Извештај са другог Колубарског Марша 13.12.2015 - www.kolubarskimars.rs


Ваша електронска адреса



Ваша тајна лозинка





 







Статистика посета
од 7.6.2015

Данас: 7
Јуче: 37
Недељно: 201
Месечно: 1865
Годишње: 11021
Укупно: 40401

Највише посета
3.9.2016 779
























14. децембар 2015..


Извештај са другог Колубарског Марша 13.12.2015


Једног дана када будем причао причу поколењима о Колубарском маршу причаћу им невероватне приче. Причаћу им да је једна група ентузијаста 13. децембра 2015. године препешачила за само један дан 39 километара. Да добро сте видели тридесетдевет километара! Зато наш Колубарски марш спада у најдуже и најтеже српске маршеве и то не може свако. То могу само одабрани. Видите их на слици доле.

Можда баш зато што је и Колубарска битка била једна од најтежих које је српска војска водила у историји. Поред тога што је трајала месец дана, изгубљено је преко 22.000 српских живота, а сачувано је далеко више живота јер су наши хероји исетерали агресора не дајући му право да пали, руши, пљачка, убија и уништава, што су аустроугарски војници радили у лето и јесен 1914.

У славу наших јунака прошле године направљен је први пут (на 100. годишњицу битке) један Колубарски марш, додуше у једној мањој форми него што је то данас, који је првикукао пажњу 50 учесника. Ове године је требало направити корак напред и направљен је. Не само због повећане бројности учесника, већ и због тога што смо са нашим марширањем спојили две цркве – спомен костурнице: Вера, Нада и Љубав у Кадиној Луци и Св. Димитрија у Лазаревцу. Дошли су нам људи из Београда, Ужица и Шабца... а било је и неколико Љижана.

Но, да се ја вратим у септембар 2015. године, када су почеле припреме за овај Колубарски марш. Требало је да се чујем са нашим другарима из Љига: Владом, Гоцом, Младеном и Катарином и да закажемо један сусрет, како би видели шта и како треба да се припреми. Назвах ја Катарину, која је била помало и скептична у организацију Колубарског марша, јер како ми онда рече: “Ситуација у Љигу се променила и то у неповољном правцу по нас“. Али мене то није ни најмање обесхрабрило, већ јој два пута рекох: “Ми долазимо!“. Тако је и било. Отишли смо Драган, Стане и ја поткрај септембра у Љиг да утврдимо оно главно. А то је да нећемо да имамо икакве везе са политиком, нема навијачких обележја и нема ствари које нису везане за Први светски рат.

Мало после тога смо ми направили удружење Србски Светионик, коме је баш Колубарски марш постао примаран циљ. Свакако да нисмо имали неку огромну медијску пажњу за удружење, али искрено нисмо је ни тражили.

Најавили смо наш Колубарски марш за недељу 13. децембар 2015. лета Господњег. Пошто је то већ позна јесен, то би могло да нам временске прилике не иду на руку. Али, срећа прати храбре, па тако и нама је време било савезник.

У Лазаревац смо отишли крајем октобра Стане и ја, желећи да обезбедимо салу Дома Културе у Лазаревцу, како би могли ту да прикажемо пригодан програм. Међутим, тако нешто је већ било резервисано, пошто већ две деценије у Лазаревцу се одржавају Колубарске свечаности. Поред тога, морали смо да пријавимо марш у лазаревачкој полицији и да се захвалимо СП Ластра, која нам је донирала један аутобус. Симболично смо им дали наше мајице. Зато је превоз био бесплатан за људе који су кретали из Београда.

Купили смо ми још неке ствари које ће нам бити потребне: прслуке, заставе...

За овај наш марш су се већ данима раније пријавили наши другари, или боље речено браћа из Шабца, удружење Церски марш. С тим да су они рекли да неће моћи дуго, пошто је тај дан њихова крсна слава – Св. Андреј Првозвани.

Поред њих јавили су нам се ђаци ужичке гимназије, који су рекли да ће доћи са једним комбијем. Пошто су већ били на Церском маршу два пута. То ме искрено изненадило, али позитивно. Још више ме изненадила чињеница да их је наставница историје Снежана, са колегом довела на Колубарски марш, из простог разлога што већина данашњих професора и државних службеника свој посао одрађује тек толико колико мора. У њиховој групи поред гимназијалаца били су и два основца, један од 10 година, а други од 13 година старости.

Сванула је и та дуго очекивана недеља 13. децембра. Магла је прекрила већи део Србије, тако да су нам мало каснили Шабчани, а ми смо стигли на време у Кадину Луку, док су Ужичани стигли пре времена. Тако да смо код споменика направили једну фотографију, а онда пешке се запутили 3 км узбрдо до цркве, на брду Грђеник, која је у изградњи од 2009. године. Терен јесте био мало незгодан, али нисмо се предали. Горе нас је чекало топло послужење и Шабчани, а пар речи је рекао Младен Драшкић, ктитор. Није било времена за губљење, тако да после сликања смо се упутили назад те полако се вратили до споменика у Кадиној Луци где нас је сачекала љишка полицијска патрола, пошто су и они добили задатак да нам буду подршка, највише због саобраћаја. Кренули смо тако путем и путељцима ка Љигу и стигли већ око 11 сати, где смо код споменика Живојину Бацићу начинили једну слику са скоро свим учесницима. Ту је дошло до смањења броја, јер су Шабчани морали кући на славу, а три старије жене и један човек су аутобусом отишли назад за Београд, јер је оцењено да је то превелик залогај за њих и да ће нас само успоравати, пошто је мрак падао већ око 16 сати.

Тако да смо ми наставили старом маршутом: Јаичић (где смо имали ручак, код чика Моце кувара, на стојећки, али морало је тако, да би смо избегли блато), Латковић, Цветановац, Дудовица... где смо такође 10 чланова оставили, а комби Ужичана их је покупио и довезао до Лазаревца.

Остатак од 50 учесника је ударио жесток темпо марширајући право до Лазаревца. Мрак већ пада, а ми улазимо у предграђе Лазаревца. Многима су већ и ноге, односно стопала била страдавала, али нико, се није предавао. Напротив, сви су хтели да издрже, јер хоће, смеју и могу! На уласку у сам град Лазаревац био је већ мрак и баш тада је кренула песма: “Са Косова зора свиће“, “Тамо далеко“, “Марширала краља Петра гарда“... Дођосмо испред Дома Културе, где нас је дочекала Снежана Гајић, директора лазаревачке Туристичке организације. Имали смо топло послужење. А онда смо отишли у цркву Св. Димитрија, где нам је свештеник 20-ак минута држао један поучан историјски час о Колубарској бици. Причао је и о неправдама које су комунистичке власти у Лазаревцу чиниле да би се сакрила истина о Колубарској бици.


То је заправо био и крај Колубарског марша, па смо сви кренули у аутобус и комби.

У нашем аутобусу се осетио умор, многи су дремали, док сам ја био на иглама, због тога што сам морао да чујем да ли је наша другарица Сунчица Стефановић имала превоз. Она је била предвиђена за наш програм у Дому Културе, али је после пребачена у програм који је те вечери био у Библиотеци Лазаревца.

 

До куће једва, дођох, али није ми жао, ни најмање. Жуљеве већ сутра нећу осетити, а сећање на други Колубарски марш ћу памтити читав живот.

 

Знам да овај наш Колубарски марш није имао адекватну медијску пажњу, нити неку велику финансијску помоћ, као што би реално требао да има. Али могу сада са правом да кажем, да је су ови момци и девојке, учесници другог Колубарског марша, истински понос Србије!

 

 

 

КО СМЕ ТАЈ И МОЖЕ!

 

 

14.12.2015.




Посећено је: 2308  пута
Број гласова: 67

Оцените нам овај чланак: