Извештај са Кајмакчалана 17.9.2016 - www.kolubarskimars.rs


Ваша електронска адреса



Ваша тајна лозинка





 















Статистика посета
од 7.6.2015

Данас: 10
Јуче: 101
Недељно: 495
Месечно: 3705
Годишње: 33170
Укупно: 93523

Највише посета
24.8.2017 2856
























21. септембар 2016.


Извештај са Кајмакчалана 17.9.2016


Столеће раније, тачније половином септембра 1916. године, започела је једна од највећих битака Првог светског рата - Бој на Кајмакчалану, која је трајала две недеље. Кајмакчалан највиши врх планине Ниџе који се налази на граници између Грчке и Јужне Србије. Тадашњи савезници: Србија, Грчка, Италија, Француска и Велика Британија су се борили против Бугарске, Аустро-Угарске и Немачке... Ова битка се водила под јако тешким условима, јер се сам Кајмакчалан налази на преко 2.500 метара надморске висине. Србска војска је изгубила на хиљаде војника, али је циљ остварен: том победом је отворена "Капија слободе".

Век касније од те чувене битке, у склопу обележавања значајних датума у Великом рату и наше удружење Србски Светионик је направило план за одлазак на Кајмакчалан. Морам да кажем и то да је ово била до сада најтежа и најзахтевнија наша акција до сада, тим пре јер је била на стотине километара далеко од Београда и то у иностранству.

Огласили смо позивницу тј. најавни плакат крајем августа месеца и позивали људе да пођу са нама доле, где цвета лимун жут. Није овај посао био ни мало једноставан, јер септембар месец је незгодан за велика путовања због школе, потрошених годишњих одмора, прирпеме зимнице, испитних рокова и др. Па се људи тешко одлучују за таква путовања. Нас то није ни мало поколебало. Поред нас и удружење "Србија за младе" је огласило свој плакат. Тако се добар део наше екипе, коју је предводио Станко, прикључио њиховом аутобусу, ради поделе трошкова. Међутим, један мањи део наше екипе (четворо) се одлучио да иде аутомобилом са циљем да након Кајмакчалана посети Солун, односно војничко гробље Зејтинлик.

У петак вече, односно 16. септембра 2016. одмах након литије, у оквиру Недеље породичног јединства, Бане, Веца, Илке и ја, седамо у ауто и нешто после 21 сат крећемо аутопутем за Битољ, малену варош на самом југу Јужне Србије. Имали смо одличне врменске услове, месец је био наш верни савезник, а једину паузу смо правили на Предајанама, испод Лесковца. Тако да нешто после 5:00 изјутра нагредног дана стижемо у Битољ, где нас је дочекао домаћин Зоран Жугић, иначе председник Заједнице Срба у Вардарској Македонији.

Била је то мало прилика да се одморимо и попричамо са њим о актуелним дешавањима и проблемима Срба у том крају. Поред нас, он је имао и госте из Краљева, а полазак за Кајмакчалан је био заказан за 9:00, пошто су и ови "Београџани" каснили са аутобусом због границе.

Упознали смо и краљевачку екипу, као и битољске планинарске водиче: Илинку и Влатка. Нешто пре 11:00 сати, крећемо са два аутобуса и наш аутомобил горе на врх. После неких сат и по времена вожње стижемо до циљаног одредишта. Изашли смо из возила и кренули пешака на марширање од неких 7-8 км узбрдо под будним оком наших водича.

Колубарци су били напред и држали добар темпо. Можда због наивике, а можда и због тога да што пре угледају малу спомен капелу коју је својевремено краљ Александар Карађорђевић узидао за своје дивјунаке који осташе на том светом месту као вечни чувари отаџбине.

Након сат времена доброг пешачења, спомен капела се видела голим оком. Илинка нам даде знак да можемо на јуриш освојити Кајмакчалан... Их, није нам требало пуно размиљшања... јесте да је било узбрдо, да смо већ били и ровити, али креће трка неколицине момака. Љубимо вратанца на капели, крстимо се и клањамо пред крстом испред...

Сачекали смо и остале учеснике, а онда смо сви скупа запевали србску химну: "Боже правде". Можда наши гласови нису за миланску Скалу, али је химна отпевана из срца. Након тога, прота из Матарушке Бање је одржао парастос јунацима који су нам ослобађали домовину пре једног столећа. Било је наравно и сликања, као на додели оскара. После тог краћег одмора, спустили смо се за час доле ниже 50 метара у спомен-костурницу, где се налазе кости србских мученика и јунака.

Предложио сам пар момака и једној цуретини Маји да када смо већ ту, на том светом месту да отпевамо две песме: "Ово је Србија" и "Тамо далеко". Тако смо и учинили, из простог разлога што су то песме које су обележиле и то време и те јунаке, којима се покољења диве.

Спуштамо се доле назад, опет пешака, јер за обичне смртнике жичара није радила тај дан, док у петак преподне 16.9.2016. када су долазили председници Србије и Вардарске Македоније је радила... а имали су и теренска возила. Тако смо имали марш од укупно 15-ак километара. Неколицина је успела да пронађе неке сувенире, односно остатке оруђа, оружја, муниције од пре 100 година.

Ми смо са нашим аутомобилом кренули назад за Битољ, где смо одлучили да преспавамо, а аутобус са људима из Београда је кренуо за Скочивир, где су имали резервисан смештај у неком планинарском дому, бивша касарна ЈНА. Како сам после чуо, нису били задовољни смештајем, а ни прибором за јело.

С друге стране, ми смо имали доста муке да нађемо било какав смештај, јер је тог викенда у Битољу се одржавао неки филмски фестивал и још нека фудбалска утакмица. Градић је био препун, а наћи смештај у хотелу је било равно добитку седмици на лотоу. Није било друге него да позовемо Жулета, нашег Аладина, који је у овом крају доста утицајан и после пар телефонских позива саопштава нам радосну вест. Вест која је мене спасила "смрти", јер сам добијао претњу од Банета, да ако не нађемо смештај, да ће ме одробијати. У строгом центру града, ми смо за пристојну суму добили лукс смештај са доручком. Тако да су се и Банету бркови смешили, када је угледао собу као са холивудских филмских сцена.

Домаћин Зоран нас је позвао и на вечеру у једном добром ресторану у центру града. Заиста све похвале и за Жулета, али и за ресторан. Цене су дупло јефтиније него у Београду, тако да смо себи дали мало и одушка. А ту је била и краљевачка екипа за истим столом. Због умора, крећемо назад у хотел, а Банету оста жеља једна песма о барци, мору и мајци.

У зору се будимо око 7:00, следи паковање и одлазак на доручак. Чекамо Краљевчане и Београђане, па онда сви заједно идемо на Војничко гробље у Битољу, где смо имали прилику да чујемо Зорана Жугића, који нам је много тога испричао о овом гробљу и шта се ту све дешавало протеклих деценија.

Пошто се нама журило, јер смо хтели да се спустимо до Егејског мора, нисмо више били за одуговлачење... крећемо на границу па аутопутем до Солуна, тражећи Зејтинлик. Овде смо имали мали проблем наћи га, јер скоро нико од домородаца не зна Војничко гробље под тим називом. Уз помоћ порука сазнајемо да се налази у ширем центру Солуна, у улици Лагада... па нам и један таксиста објашњава и помаже да до нађемо. Сетио се после и Бане, тако да нико срећнији од нас.

Тражили смо одмах и чика Ђорђа Михаиловића, чувара Зејтинлика, који већ деценијама, ради тај посао. Он је то наследио од свог деде и оца. На нашу жалост није тај дан био ту, а спомен капела је била закључана. Наше поклоне смо оставили испред врата. Направили смо неколицину слика, а онда се спустили до саме обале, тражећи место да нешто попијемо и презалогајимо. Ту смо одморили малкице, а онда опет седамо у ауто и назад за Београд.

Знали смо да ћемо пре границе свратити код Евзонија на једно место, на коме је пре 98 година пробијен Солунски фронт. То је заправо споменик за војнике Србије, Грчке, Француске, Италије и Велике Британије, који су пробили фронт и тако је започео слом Централних сила. Начинли смо пар сличица и правац граница.

У Предајанама опет правимо краћу паузу, а пут је био одличан све време, сем што нас је мало ухватила киша код Врчина, чак и мало магле. Нешто после 01:15 сати, стижемо у Београд. Како Илке није имао превоза до куће у Банату, то сам му понудио да преспава код мене, па да сутра зором иде на посао у центар града. Он је то прихватио, а таман је то прилика да пребацимо све слике и снимке код мене на рачунар.

Уместо закључка испричаћу вам једну анегдоту... Док сам пребацивао те Илкетове слике, пита ме он да ли имам да му позајмим 100 динара да купи сутра жилет, да се обрије, пошто му на послу важе оне глупости око облачења, као да одело чини човека... ја само што нисам заплакао, мајке ми рођене.

Илке је и последњи динар дао за ову акцију, за коју је више пута рекао да је пресрећан што је био. Ја му дам парица и за жилет и за доручак, јер је он дремнуо до 5:00 сати и оде на посао, док сам ја наставио да куњам још пар сати.

 

Мени је срце пуно и ако Бог да здравља ићићемо опет на Кајмакчалан!

 

 

chule
20.9.2016.







Посећено је: 1152  пута
Број гласова: 25

Оцените нам овај чланак:





ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ:

Кајмакчалану у походе - други пут