Бој за Кајмакчалан је други судар србске и бугарске војске на Солунском фронту 1916. године. Први је био током Битке на Горничеву пар дана раније и сматра се уводом у Бој на Кајмакчалану. Битка на Кајмакчалану трајала је две недеље, од 16. септембра до 30. септембра 1916. Поред србских снага, овде су учествовале и француске јединице, док су Бугарима помагали Немци.
Била је то велика победа србске војске у којој је уз велике губитке освојен планински врх Кајмакчалан, који се налази на граници Краљевине Србије и Краљевине Грчке.
Највећи терет ове битке поднела је Дринска дивизија. Током ове битке Срби су изгубили скоро 5.000 војника, али је добијена стратешка и морална предност.
Битка на Кајмакчалану је остала запамћена у историји по великом броју жртава које је претрпела србска војска и по надморској висини на којој је вођена. Да је Кајмакчалан био значајна позиција говоре и називи: Бугари су га звали Борисов град јер су мислили да је неосвојив, а Срби Капија слободе јер су ту први пут закорачили у своју домовину.
ПРЕТХОДНИЦА
У лето 1914. године, Аустро-Угарска монархија је искористила Сарајевски атентат односно убиство аустријског престолонаследника Франца Фердинанда од припадника Младе Босне (Гаврило Принцип, Богдан Жерајић и др.), као изговор да нападне Краљевину Србију, чиме је отпочео Први светски рат.
Послата је депеша из Беча коју ниједна суверена држава не може да прихвати. Тако је крајем јула 1914. Аустро-Угарска објавила рат Србији. Црногорски краљ Никола I Петровић и руски цар Николај II Романов одмах су послали поруке у коме је речено да ће помоћи Србима... Исто тако немачки цар Вилхем II је склопио војни савез са Бечким двором.
Први удар солдата Бечког двора био је у Мачви, када су аустро-угарске јединице под командом Оскара Поћорека прешле реку Дрину и извршиле стравичне злочине тј. геноцид над србским цивилима у Шабцу, Лозници, Осечини, Крупњу и др.
Друга армија Војске Краљевине Србије под командом тада генерала Степе Степановића је силовито одговорила на ову агресију и после девет дана крвавих борби остварила велику победу у Церској бици августа 1914. године. Била је то и прва савезничка победа у Великом рату.
Савезници су, одмах после победе у Церској бици, издали директиву Србској Врховној команди, да изврши са својим снагама пробој у Срем и тако одвуку Аустро-угарима што више јединица. Тако је и било, али се неуспешно завршило на Легет Пољу, 6. септембра 1914. код Сремске Митровице, када су настрадали војници Тимочке дивизије.
Аустро-Угарска војска је поново напала Србију у долини реке Јадар и Подрињу... на Гучеву 6. септембра 1914. и касније на Јагодњи, односно Мачковом камену 19. септембра 1914. где су аустро-угарске снаге значајно успорене и заустављене.
Аустро-Угарска је наставила са реорганизацијом своје балканске војске и попуном нових јединица, те нови удар је направљен 16. новембра 1914. на Сувобору, чиме је отпочела сташна Колубарска битка. После месец дана, србска војска под командом Живојина Мишића успева да коначно порази и истера аустроугарску војску 15. децембра.
Настаје период затишија скоро годину дана, односно прегруписавање снага. Аустријски генерал Оскар фон Поћорек је смењен, а доведен је немачки генерал Аугуст фон Макензен. Тако су октобра 1915. године удружене немачке и аустро-угарске снаге, са 900.000 војника кренуле на Краљевину Србију.
Србска Врховна команда издаје наређење да се војска повуче, ка југу, према Грчкој, а са њима је кренио и добар део народа. Овај догађај је у историји познат као Албанска Голгота, јер је Бугарска изненада ушла у Први светски рат на страни Централних сила, желећи да присвоји Вардаску Македонију. Тако је промењен правац кретања, уместо преко Вардара, србске снаге су морале ићи преко албанских гудура до Јонског мора. Тамо су их сачекали савезнички бродови који су 250.000 Срба превезли на острва: Видо, Крф, Корзика, а неке чак и у Африку.
После пар месеци опоравка који су имали србски војници у Средоземљу, дошло је до нових прегруписавања на страни Савезника. За врховног комаданта савезничких снага на Солунском фронту изабран је француски генерал Фраш Д'Епаре.
Код Островинског језера крајем августа 1916. и после код села Горничево средином септембра 1916. дошло је до првих окршаја србске и бугарске војске. Овде је направљен увод у Бој на Кајмакчалану. Срби су стекли значајне стратешке позиције, а уједно спречиле Бугаре да направе изненадни упад до Солуна.
У Јужној Добруџи код града Меџидије, на обалама Црног мора румунско-руске снаге заједно са Првим србском добровољачком дивизијом имале успеха против Бугара и то је била одлична помоћ Савезницима да бугарске јединице остану ту на Источном фронту.
ОПИС БИТКЕ
Битка је вођена од 16. до 30. септембра 1916. године, када је Прва србска армија, уз велике губитке, успела да заузме врх Свети Илија на висини од 2.524 метара, одгурујући Бугаре према Мариову, где је потом постављена нова линија одбране. Између 26. и 30. септембра врх је више пута био заузиман док га србска војска није заузела 30. септембра. Срби су имали велике губитке од око 5.000 људи углавном од бугарске артиљерије.
Бугари су се толико занели борбом да нису размотрили да успоставе додатне одбрамбене положаје иза утврђених гребена. Након победе Срба, бугарски генералштаб није успео да на време да наређење за повлачење. Након примања тог наређења нису имали заклоне при повлачењу, тако да су додатно изгубили оружје, опрему и људство.
Са стратешког аспекта битка није имала већи значај за савезнике због зиме која је убрзо дошла и онемогућила свако веће померање трупа.
Овом победом србска војска је успела да заустави бугарску офанзиву вођену против положаја француског генерала Мориса Сараја. Уједно ово је била и друга победа србске војске након напуштања Србије годину дана раније.
ПОСЛЕДИЦЕ
Заузимањем Кајмакчалана олакшано је Првој србској армији и француским снагама да продуже операције у којима ће касније бити ослобођен Битољ. У новембру је освојен појас око Битоља, укључујући и сам Битољ 19. новембра1916. тако да је повраћен и ослобођен први комад отаџбине.
Губитак Кајмакчалана убедио је Немце да је средишњи део Солунског фронта у кризи, а овај пораз је за бугарске војнике деловао депримирујуће.
ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
После Првог светског рата, краљ Александар I Карађорђевић је подигао на Кајмакчалану спомен капелу 1928. године. На њој је постављена табла на коме пише: "Мојим див-јунацима неусташивим и верним, који грудима својим отворише врата слободи и осташе овде као вечни стражари на прагу отаџбине".
Др. Рудолф А. Рајс, велики пријатељ Срба, завештао је своје срце да му буде на Кајмакчалану.
Велики херцеговачки песник Алекса Шантић, написао је 1920. написао је следеће стихове:
Путниче, стани! Овде леже они!
Гомиле ове прах краљева крију.
С капом у руци њима се поклони,
И редом тако изљуби их свију!
Из ових хумка, из хрњаге кама,
Где труба свести срца јака сврста,
Празници славе гранули су нама
И мученике скинули са крста.
Овде су вечни, што ватрама жртве
И билом срца пробудише мртве -
Србине, стани! Овде леже они!
Ово су наше лавре и олтари;
Њиховим светлим сјајем се озари.
И чело своје молитвом приклони!
Све до краја 1990-их година постојале су организоване родољубиве и планинарске туре из Србије (односно Југославије) до Кајмакчалана, када су долазили и бивши преживели учесници - Солунци. Уследила је мала пауза петнаестак година, када су Срби за стогодишњицу Великог рата почели поново организовано долазити на Кајмакчалан.
Тако је настала манифестација Кајмакчалану у походе 2016. године покренута од Удружења Србски Светионик, која окупља углавном младе људе.
ПУБЛИКАЦИЈЕ
О бици на Кајмакчалану до данас је написано стотине књига, а једна од најпознатијих је свакако "Солунци говоре", коју је 1984. године објавио Антоније Ђурић из Чачка.
Поред тога и последњих година је снимљено неколицина документарних филмова са тематиком Великог рата, односно боја за Кајмакчалан 1916. године.