Ти си пис´о, проучав´о о Србима све голготе

и велико срце твоје, хтјело препућ´ од срамоте.

Шта моћници и зликовци од народа једног раде

вежу ланцем и жицама па живима очи ваде.

И нижу их у ђердане, око врата огрлице

ломе ноге, ломе руке, унаказе тијело, лице.

Да женама сијеку дојке, отимају са груди дијете,

шутирају као лопте, дочекују на бајонете.

У неправду гледао си, дрхтала ти свака вена

кад недужан народ страда - а због вјере и имена.

Ти истину прича свијету - тад си Србе заволио

изашао из свог рода и њима се придружио.

Србија ти друга мајка, њој си знање, живот дао

вјеровао у војнике и са њима ратовао.

Да приступиш српској војсци, жеља ти је била јака

вјеров´о си у побједу, глед´о храброст свих сељака.

Кроз Солунски фронт си прош´о, Кајмакчалан прегазио

и пред војском побједничком заклетву си оставио.

Да и твоје Златно срце, једног дана ту почива

међу храбрим и недужним, међу српским јунацима.

Све си мане и врлине српског рода проучио

и братски им савјет дао, на самрти поручио:

„Моје срце на Кајмакчалану, нек остане ту да зебе,

ал´ вас молим као браћу. Чувајте се Срби себе!

Аутор: Зорка Чордашевић из Бијељине