Ти си пис´о, проучав´о о Србима све голготе
и велико срце твоје, хтјело препућ´ од срамоте.
Шта моћници и зликовци од народа једног раде
вежу ланцем и жицама па живима очи ваде.

И нижу их у ђердане, око врата огрлице
ломе ноге, ломе руке, унаказе тијело, лице.
Да женама сијеку дојке, отимају са груди дијете,
шутирају као лопте, дочекују на бајонете.
У неправду гледао си, дрхтала ти свака вена
кад недужан народ страда - а због вјере и имена.
Ти истину прича свијету - тад си Србе заволио
изашао из свог рода и њима се придружио.
Србија ти друга мајка, њој си знање, живот дао
вјеровао у војнике и са њима ратовао.
Да приступиш српској војсци, жеља ти је била јака
вјеров´о си у побједу, глед´о храброст свих сељака.
Кроз Солунски фронт си прош´о, Кајмакчалан прегазио
и пред војском побједничком заклетву си оставио.
Да и твоје Златно срце, једног дана ту почива
међу храбрим и недужним, међу српским јунацима.
Све си мане и врлине српског рода проучио
и братски им савјет дао, на самрти поручио:
„Моје срце на Кајмакчалану, нек остане ту да зебе,
ал´ вас молим као браћу. Чувајте се Срби себе!
Аутор: Зорка Чордашевић из Бијељине